Ђорђу Брујићу Повеља за књигу године

(По одлуци жирија Књижевне задуге СНВ и Српског савјета Црне Горе)

Ђорђе Брујић и Момчило Вуксановић

Повеља за најбољу књигу у 2025. години, коју додјељују Књижевна задруга СНВ и Српски национални савјет, уручена је Ђорђу Брујићу, пјеснику из Подгорице, у оквиру Светосавских књижевних свечаности одржаних у Српској кући у Подгорици. Брујићу је награда, једногласном одлуком жирија, додијељена за збирку пјесама „Глинска сриједа“.
У пригодној бесједи књижевник Будимир Дубак је казао да „уручење Повеље за књигу године даје специфичан допринос свечаности посвећеној обиљежавању 850. годишњице од рођења највећег српског светитеља и просветитеља Светог Саве“.

Ожиљак уз срце јабуке

Пол Сезан: Мртва природа са јабукама

Перорезом кроз опору кору кожаре:
Нежно, до јабучјег срца, полако,
Поред жилица и жлезди,
И плућних мехурића,
Да не повредимо живот,
Да што дуже сачувамо дамаре
Који ће преко сечива
Пунити наше себичности.

Милошта је слушати пуцкетање тела,
И како јече семенке
Док чекају да се до њих спусти вршак,
Откован
За несхватљива засецања,
У ранама дубоким и непрозирним,
И непровидним за неувежбану руку.

Сокови су пчелиње дубине, брзе и беле,
И већ смо нанизали гротуље
Спремне за зимску гозбу:
Сложили тело до тела,
Воћкицу до воћкице,
Које ће прокрварити
Тек кад их спустимо
У прелив од негашеног вапна.

                                                Ђорђе Брујић

Теле

Бројгел: Тријумф смрти

Под вименом крављим скмечало је теле,
Са пегицом браон од груди ка врату;
Ливада је росом опијала пчеле
Док чобанче гледа крунице у цвату...

Са језом у брда, из којих се лије
Предео у жару кроз магле и мрене:
Да ли сан то бива – под сириштем змије,
Видик се већ мути, шакал поред жене.

Отреса се бела кудеља од јаве,
Из телећег ока засевала сова
Која слути полом, задњи лишај траве:
Нема се где даље од спаљеног крова.

                                                 Ђорђе Брујић

Глас трајања и памћења

(О поезији Перивоја Поповића)

Перивоје Поповић

Речи су само сенке онога што осећамо, записао је негде велики Рајнер Марија Рилке. Зато не треба да нас изненађује то што понекад речи делују сувише крхке да би изразиле оно што носимо у себи, а тишина постаје место где се сусрећу осећаји и сећања. У том простору, свака мисао и сваки гест налазе свој обрис, а пејзаж унутрашњег света полако добија облик. Поезија је тада више од речи – она је простор у којем се прошлост и садашњост преплићу, где се трагови искуства бележе, а присутност сваког тренутка постаје мерљива кроз осећај и промишљање.

Безмерна тишина неказаног

(О КЊИЗИ „ПИСМО“ И АРХЕТИПСКОМ У СТВАРАЛАШТВУ ИВАНА В. ЛАЛИЋА)

 

Иван В. Лалић

„Све што је дубоко воли маске“, записао је Фридрих Ниче. Ова Ничеова мисао може се прихватити и као кључ за разумијевање поетике Ивана В. Лалића, једног од најзначајнијих српских пјесника 20. вијека и истакнутог представника неосимболизма, не само у нас. Лалићева поезија не говори директно и експлицитно, не разоткрива се и не води читаоца право ка циљу. Она се заклања иза симбола, духовних и метафизичких алузија, тишине и сугестије. У збирци „Писмо“ пјесник не износи емоције у први план, већ их обликује сложеним сликама, негдје иза лирске завесе, подно историјских слојева, и кроз тихе, емотивне и индивидуалне тонове.