(О КЊИЗИ „ПИСМО“ И АРХЕТИПСКОМ У СТВАРАЛАШТВУ ИВАНА В. ЛАЛИЋА)
 |
| Иван В. Лалић |
„Све што је дубоко воли маске“, записао је Фридрих Ниче. Ова Ничеова мисао може се прихватити и као кључ за разумијевање поетике Ивана В. Лалића, једног од најзначајнијих српских пјесника 20. вијека и истакнутог представника неосимболизма, не само у нас. Лалићева поезија не говори директно и експлицитно, не разоткрива се и не води читаоца право ка циљу. Она се заклања иза симбола, духовних и метафизичких алузија, тишине и сугестије. У збирци „Писмо“ пјесник не износи емоције у први план, већ их обликује сложеним сликама, негдје иза лирске завесе, подно историјских слојева, и кроз тихе, емотивне и индивидуалне тонове. Сам наслов збирке указује на вишеструкост значења. Писмо је знак обраћања и комуникације, али и траг постојања, попут свједочанстава из Винче која данас гледамо и покушавамо растумачити. Оно је настојање да се сачува глас и знак у времену, да се остави порука онима који долазе. Код Лалића, писмо је првенствено разговор са прошлошћу, културом и самим собом, собом унутрашњим, скривеним у заумљу. Његова поезија мјестимично дјелује као свједочанство о свијету који се полако удаљава, али не може потпуно нестати, докле год постоји ријеч.
Једна од основних одлика Лалићеве поетике, како смо рекли, јесте припадност неосимболистичкој оријентацији. За разлику од класичних симболиста, Лалић не бјежи у чисту апстракцију, већ симбол користи као мост између унутрашњег доживљаја и спољашњег свијета. Његови симболи нису орнаменти, већ начин мишљења и осјећања. Кроз њих се изражавају теме пролазности, времена, памћења, губитка и тишине.
Вријеме је један од најважнијих мотива збирке „Писмо“. Оно код пјесника није само хронолошки ток, већ сила која обликује идентитет човјека и културе, културе човјека и културе уопште. Прошлост и садашњост не стоје одвојено – оне се преплићу, додирују и надопуњују. Сјећање обликује простор у којем се чува оно што је нестало, али и оно што још траје у свијести и психолошкој позадини.
У том смислу, Лалићева поетика може се упоредити са поезијом Т. С. Елиота, који у „Четири квартета“ пише, према слободном преводу с енглеског оригинала: „Нећемо престати да истражујемо,/и крај свих наших истраживања/биће да стигнемо тамо одакле смо пошли/и то место спознамо по први пут.“
Код оба пјесника постоји идеја кружног кретања кроз вријеме. Прошлост се враћа у садашњост, а садашњост се тумачи кроз прошлост. Лалићева поезија не тежи, или боље речено, избјегава једноставне закључке – она отвара поља за размишљање, за унутрашњи дијалог читаоца са текстом и вишеструкост његовог разумијевања.
Тишина је, према томе, посебна мјера. Она заузима засебно мјесто у књизи. Лалићеви стихови писани су смиреним тоновима, изречени готово шапатом. Умјесто гласних емоција, он бира суздржаност и духовну тихост. Умјесто отворене исповијести – симбол. Та тишина, или тај међупростор, нису празни; они су испуњени значењем. Читалац мора да ослушкује, да се задржи на стиху, да га полако разоткрива и толкује не би ли досегао макар под његову површину.
У једној од пјесничких мисли Лалић наглашава важност неизреченог, јер, без икакве сумње, тишина врло често памти више од свих изговорених ријечи.
У овој сентенци сажет је и велики дио његове поетике. За Лалића, оно што остаје између редова у пјесми често је важније од онога што је јасно изречено. Његова поезија очекује стрпљење и унутрашњу пажњу читаоца, као и настојање читача да настави тамо где је аутор привремено застао.
Меланхолија је још једна снажна одлика збирке „Писмо“. Међутим, то није патетична или безнадежна туга, чамотиња или утученост. То је тиха, достојанствена сјетност, свијест о пролазности свега људског. Лалић не драматизује губитак – он га прихвата као дио људског искуства, као наставак већ започетог, као надискуство. Његови стихови дјелују у смислу записа некога ко разумије да је нестајање неизбјежно и предодређено, али да ријеч може сачувати барем сјенку онога што је изгубљено, у овом оваквом линеарном времену.
Као неосимболиста, Лалић се често ослања на културну, друштвену и историјску традицију. У његовој поезији појављују се мотиви античког свијета, хришћанске симболике, европске књижевности старијих епоха... Међутим, он те елементе не користи да би показао ученост и екстраваганцију, већ да би успоставио дијалог са том и таквом прошлошћу. Традиција код њега, дакле, није мртва – она је жива, присутна и активна у савременом пјесничком говору.
Лирска конструкција у Лалићевом „Писму“ саздана је на поузданим темељима искуства, њена самосвојност се не доводи, нити се може довести у питање, али је потребно указати и на постојање паралела са још неким великим европским и свјетским пјесницима. Један од њих је Рајнер Марија Рилке са чијим се стваралаштвом у идејном смислу и у одређеној мјери преплиће и стваралаштво Ивана В. Лалића. То се прије свега односи на одређење да пјесник треба да „живи питања, а не одговоре“. Можда баш због тога Лалић и не нуди готове истине. Његове пјесме су отворене, вишезначне и позивају читаоца на лично тумачење, помажу сазријевању конзумента, који, сваки из свога угла, сагледава оно што следује након апсорпције ове поезије.
Збирка „Писмо“ може се читати и као интимна исповијест, али без отвореног разоткривања личних емоција. Лалић не пише директно о себи, али се његово унутрашње стање осјећа кроз тон, ритам и атмосферу пјесама. Његов глас је тих, али постојан, издахнут из унутрашњег, прикривеног, себе, из онога што осјећа и наслућује. У таквом стваралаштву се осјећа свијест о пролазности, али и потреба да се сачува смисао кроз ријеч, која нас уводи у вјечност.
Несумњиво је, дакле, да Иван В. Лалић заузима посебно мјесто у српској књижевности 20. вијека. Његова поезија споја модерни израз и дубоку укоријењеност у традицији. Као неосимболиста, он је успио да обнови симболистички начин мишљења, али на савремен начин – без патетике, са смиреношћу и интелектуалном дубином.
„Писмо“ се чита полако – стих по стих. То је књига којој се човјек враћа, јер Лалићева поезија сазријева заједно са читаоцем.
На крају, може се рећи да „Писмо“ није само збирка пјесама, већ и свједочанство о моћи ријечи. У свијету у којем све пролази, ријеч остаје креација – од ријечи је све постало и у ријечи се све завршава. Лалићева поезија показује да тишина може говорити, да симбол може носити истину и да писмо, макар и тихо прочитано, може надживјети вријеме.
Једна од основних одлика Лалићеве поетике, како смо рекли, јесте припадност неосимболистичкој оријентацији. За разлику од класичних симболиста, Лалић не бјежи у чисту апстракцију, већ симбол користи као мост између унутрашњег доживљаја и спољашњег свијета. Његови симболи нису орнаменти, већ начин мишљења и осјећања. Кроз њих се изражавају теме пролазности, времена, памћења, губитка и тишине.
Вријеме је један од најважнијих мотива збирке „Писмо“. Оно код пјесника није само хронолошки ток, већ сила која обликује идентитет човјека и културе, културе човјека и културе уопште. Прошлост и садашњост не стоје одвојено – оне се преплићу, додирују и надопуњују. Сјећање обликује простор у којем се чува оно што је нестало, али и оно што још траје у свијести и психолошкој позадини.
У том смислу, Лалићева поетика може се упоредити са поезијом Т. С. Елиота, који у „Четири квартета“ пише, према слободном преводу с енглеског оригинала: „Нећемо престати да истражујемо,/и крај свих наших истраживања/биће да стигнемо тамо одакле смо пошли/и то место спознамо по први пут.“
Код оба пјесника постоји идеја кружног кретања кроз вријеме. Прошлост се враћа у садашњост, а садашњост се тумачи кроз прошлост. Лалићева поезија не тежи, или боље речено, избјегава једноставне закључке – она отвара поља за размишљање, за унутрашњи дијалог читаоца са текстом и вишеструкост његовог разумијевања.
Тишина је, према томе, посебна мјера. Она заузима засебно мјесто у књизи. Лалићеви стихови писани су смиреним тоновима, изречени готово шапатом. Умјесто гласних емоција, он бира суздржаност и духовну тихост. Умјесто отворене исповијести – симбол. Та тишина, или тај међупростор, нису празни; они су испуњени значењем. Читалац мора да ослушкује, да се задржи на стиху, да га полако разоткрива и толкује не би ли досегао макар под његову површину.
У једној од пјесничких мисли Лалић наглашава важност неизреченог, јер, без икакве сумње, тишина врло често памти више од свих изговорених ријечи.
У овој сентенци сажет је и велики дио његове поетике. За Лалића, оно што остаје између редова у пјесми често је важније од онога што је јасно изречено. Његова поезија очекује стрпљење и унутрашњу пажњу читаоца, као и настојање читача да настави тамо где је аутор привремено застао.
Меланхолија је још једна снажна одлика збирке „Писмо“. Међутим, то није патетична или безнадежна туга, чамотиња или утученост. То је тиха, достојанствена сјетност, свијест о пролазности свега људског. Лалић не драматизује губитак – он га прихвата као дио људског искуства, као наставак већ започетог, као надискуство. Његови стихови дјелују у смислу записа некога ко разумије да је нестајање неизбјежно и предодређено, али да ријеч може сачувати барем сјенку онога што је изгубљено, у овом оваквом линеарном времену.
Као неосимболиста, Лалић се често ослања на културну, друштвену и историјску традицију. У његовој поезији појављују се мотиви античког свијета, хришћанске симболике, европске књижевности старијих епоха... Међутим, он те елементе не користи да би показао ученост и екстраваганцију, већ да би успоставио дијалог са том и таквом прошлошћу. Традиција код њега, дакле, није мртва – она је жива, присутна и активна у савременом пјесничком говору.
Лирска конструкција у Лалићевом „Писму“ саздана је на поузданим темељима искуства, њена самосвојност се не доводи, нити се може довести у питање, али је потребно указати и на постојање паралела са још неким великим европским и свјетским пјесницима. Један од њих је Рајнер Марија Рилке са чијим се стваралаштвом у идејном смислу и у одређеној мјери преплиће и стваралаштво Ивана В. Лалића. То се прије свега односи на одређење да пјесник треба да „живи питања, а не одговоре“. Можда баш због тога Лалић и не нуди готове истине. Његове пјесме су отворене, вишезначне и позивају читаоца на лично тумачење, помажу сазријевању конзумента, који, сваки из свога угла, сагледава оно што следује након апсорпције ове поезије.
Збирка „Писмо“ може се читати и као интимна исповијест, али без отвореног разоткривања личних емоција. Лалић не пише директно о себи, али се његово унутрашње стање осјећа кроз тон, ритам и атмосферу пјесама. Његов глас је тих, али постојан, издахнут из унутрашњег, прикривеног, себе, из онога што осјећа и наслућује. У таквом стваралаштву се осјећа свијест о пролазности, али и потреба да се сачува смисао кроз ријеч, која нас уводи у вјечност.
Несумњиво је, дакле, да Иван В. Лалић заузима посебно мјесто у српској књижевности 20. вијека. Његова поезија споја модерни израз и дубоку укоријењеност у традицији. Као неосимболиста, он је успио да обнови симболистички начин мишљења, али на савремен начин – без патетике, са смиреношћу и интелектуалном дубином.
„Писмо“ се чита полако – стих по стих. То је књига којој се човјек враћа, јер Лалићева поезија сазријева заједно са читаоцем.
На крају, може се рећи да „Писмо“ није само збирка пјесама, већ и свједочанство о моћи ријечи. У свијету у којем све пролази, ријеч остаје креација – од ријечи је све постало и у ријечи се све завршава. Лалићева поезија показује да тишина може говорити, да симбол може носити истину и да писмо, макар и тихо прочитано, може надживјети вријеме.
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар