Глас трајања и памћења

(О поезији Перивоја Поповића)

Перивоје Поповић

Речи су само сенке онога што осећамо, записао је негде велики Рајнер Марија Рилке. Зато не треба да нас изненађује то што понекад речи делују сувише крхке да би изразиле оно што носимо у себи, а тишина постаје место где се сусрећу осећаји и сећања. У том простору, свака мисао и сваки гест налазе свој обрис, а пејзаж унутрашњег света полако добија облик. Поезија је тада више од речи – она је простор у којем се прошлост и садашњост преплићу, где се трагови искуства бележе, а присутност сваког тренутка постаје мерљива кроз осећај и промишљање. То је место где се пажња према детаљу и дубини стварног живота претвара у издржљив, тих глас који допире до сваког ко га жели чути.
Кроз такву оптику ваљало би да сагледамо и поезију Перивоја Поповића који се сврстава међу значајније савремене српске писце из Црне Горе друге половине 20. и почетка 21. века, чија поезија својом дубином и енергичношћу оставља снажан утисак на читаоца и потиче њега и његова чула на даље промишљање. Дела овог ствараоца одражавају трагање за смислом, памћењем и идентитетом, али истовремено носе и универзалну, свевремену и свеприсутну димензију, која превазилази локални контекст, што је на концу и мисија, па ако хоћемо и – изворни карактер поезије. Већ на први поглед, његово песништво открива дубоку повезаност са историјом и традицијом, али без ослањања на шаблоне, конвенцију или претерану носталгију, поготово ону која се граничи са патосом. У том смислу, Поповић успева да споји прошлост и садашњост, а читаоцу остави простор да сам осети тежину и лепоту речи, која је баш овде, и баш због њега.
Језик његових песама је маштовито узвишен, понекад архаичан, али увек изражајан до те мере да човек има осећај како песничку слику може пренети на платно. Свака реч код Поповића носи свој терет, у првом реду кроз смисао и изражајност, а ритам стихова неретко подсећа на епску нарацију, што читатеља уводи у свет у коме су трајање и памћење саставни део људског бивствовања. Овај стваралац не избегава да у песме удене и симболе природе – камен, планину, небо – који нису само сликовити мотиви, већ, можда, пре метафоре вечности, апофатичност, у смислу отпорности и трајности, јер баш те слике природе у његовим стиховима делују као активни учесници нарације, који негују емоцију и додају дубину песничком изразу.
Тематика његових песама је увезана – истоверемно и дубоко лична, али и колективна. Он говори о искуствима народа, о његовим страдањима, о жртви и части, али све то кроз призму индивидуалног осећања и посматрања. Тако његови стихови постају мост између личног и општег, између појединца и заједнице, између човека и човека међу зрнцима песка. Иако је реч о савременом песнику, не можемо се оглушити о одјек народних предања која се осећају у његовом стваралаштву, чиме се достиже тачка у којој се читалац увезује са временом и простором.
Још једна важна особина Поповићеве поезије је разноврсност у приступу темама. Иако често говоримо о утканости традиције и колективног памћења, мало ширим сагледавањем уочавамо да писац уистину истражује и личне, интимне аспекте живота. Његова поезија није само ода прошлости или фикција изнедрена из историјских догађаја, она поседује и дубок унутрашњи дијалог о људским искуствима, емоцијама и моралним питањима, пре свега. Такав приступ омогућава читаоцу да се идентификује са стиховима.
Песник, дакле, показује изузетну свест о језику као инструменту поезије. Свако његово слово је пажљиво бирано и мерено, али упркос томе језик је остао приступачан и духовно-емотивно разумљив. Ово није поезија једнине, она захтева пажљиво, избирљиво читање, промишљање и осећај за контекст у који су смештене мисли, емоције или слике.
У савремном свету књижевности код нас још једна појава издваја његову поезију – усмеравање снопа светлости на однос човека и простора око њега. Управо та пажња и усмереност према окружењу, као и способност да кроз њих пренесе осећај и рефлексије, показују колико је Поповић свестан снаге поетске форме, без обзира у ком ритмичком тоналитету она била дата.
Изузетно важан, ако не и кључан аспект овог песништва јесте његова повезаност са читаоцем, односно оним што човјек заумно јесте у својој комуникативној димензији. Читаоцу се даје простор да осети, да размишља и да открије свој смисао у стиховима, али и да настави да пише тамо где је писац стао.
Уводећи сопствени унутрашњи наратив и архетипске моменте, Поповић истражује питања морала, памћења и идентитета, избегавајући да она делују проповеднички, већ да остану људска онолико колико као таква могу бити у свету помешаних вредности.
Можемо, дакле, закључити да Поповићева поезија када год јој се изнова вратимо отвара нове видике и свет сенчи новим нијансама, откривајући свеже емоције и нова питања. Она доприноси дубљем сагледавању живота, времена и простора у којем обитавамо.
Баш такав приступ му обезбеђује место у срцу савремене поезије у Црној Гори, али и шире, делујући на индивидуалност читалаца који траже искрен, снажан и промишљен песнички глас.

Ђорђе Брујић