Слово о изгубљеној светлости

КЊИЖЕВНО ДЕЛО ЂОРЂА БРУЈИЋА У КОНТЕКСТУ
САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Ђорђе Брујић

Књижевно дело Ђорђа Брујића (Карловац, 1967), песника, прозаисте и књижевног критичара, представља један од најрепрезентативнијих израза судбине и идентитета српског народа са простора Хрватске у другој половини 20. и почетком 21. века. Његово стваралаштво, које је у основи прожето искуством ратног изгнанства, не задржава се на општем документовању трагедије, већ се уздиже на ниво универзалне поетике, у којој се преплићу мотиви памћења, духовне обнове и истрајности. Брујићева судбина, одлазак из родног Карловца и живот у Црној Гори, постали су темељни извор инспирације који је обликовао све аспекте његовог стваралаштва. Кроз стихове и прозне фрагменте, он гради уметнички свет који није само сећање на изгубљено, већ и изграђивање новог идентитета, утемељеног у духовности и традицији, а могли бисмо рећи и у садашњости смешаној са прошлошћу. Кроз испитивање односа између егзила и завичаја, секуларног и сакралног, Брујић се показује као један од најзначајнијих гласова савремене српске књижевности, који својом поетиком гради мостове између прошлости и будућности, пружајући утеху и смисао онима који су доживели слична искуства, хранећи их новом надом, али и упозорењима. У самом срцу Брујићеве поетике налази се образац завичаја, али не као географска одредница, већ као дубоко егзистенцијално и духовно средиште. Завичај, иако физички изгубљен, остаје трајно присутан у песниковом памћењу, функционишући као метафора за изгубљену сигурност, поредак света и прекинуту везу са коренима. Овај архетип, упркос физичком удаљавању, опстаје као унутрашње исходиште из којег се црпи уметничка снага. У збирци „Нови пусти дани“ (1996), осећај празнине и изгубљености доминира, а наслов је симболичан опис емоционалног стања изгнаника. Песник не оплакује само своју личну судбину, већ и колективну трагедију српског народа из Крајине. Његови стихови су прожети визурама напуштених огњишта, заборављених лица и порушених светиња, што ствара моћну слику разарања не само материјалног, већ и духовног света. Овај топос завичаја није тек пасивна носталгија, већ активно преиспитивање односа између прошлости и садашњости, између онога што је изгубљено и онога што је преостало. Он се бори против заборава, инсистирајући на етичкој димензији сећања, која подразумева одговорност према жртвама и историјској истини. Мотив трауме сеобе је непрестано присутан у Брујићевом делу. Он не бежи од болних сећања, већ их храбро суочава, претварајући их у уметност. У збирци „Страх од шума“ (2001), насловна метафора шума, која може значити и звук ратне буке и тишину после ње, одражава унутрашњи немир и растрзаност. Овај страх није само емоционални одговор на прошлост, већ и стално присуство неизвесности и угрожености. Брујић негује и колективно памћење, градећи својеврсни књижевни споменик српској Крајини и њеној трагедији. Његови стихови оживљавају заборављене пејзаже, имена и догађаје, чиме се супротставља забораву и покушава да трауму колективног страдања преточи у уметнички израз. У збирци „Упутство за путовање“ (2004), мотив путовања постаје двострук: он је и физичко лутање изгнаника и метафизичко путовање у сопствену унутрашњост, у потрагу за изгубљеним идентитетом. Мотив путовања је централан у поетици егзила, где се идентитет не зауставља, већ се непрестано гради кроз динамику сећања и нових искустава. Памћење код Брујића није пасиван процес; оно је активан чин отпора против ништавила и заборава. У његовој поезији, сећања нису само сећања на прошлост, већ и пројекција будућности, јер само кроз памћење је могуће сачувати идентитет. Песник кроз стихове гради својеврсну „археологију“ прошлости, ископавајући фрагменте живота, лица и пејзажа, које спаја у кохерентну целину. Збирке попут „Страх од шума“ (2001) и „Упутство за путовање“ (2004) најбоље илуструју ову опсесивну потребу за памћењем, где се песник бори са унутрашњим демонима и траумом, али и гради интимни мит о изгубљеном свету. Овај чин памћења је не само лична потреба, већ и морална обавеза према прецима и будућим генерацијама, како би се сачувала истина и идентитет. Брујићева поезија представља сведочанство које не дозвољава да се историја потисне или прекраја. Он разуме да је заборав једна од највећих опасности по идентитет једног народа, те својим делом чини све да се тешке истине не забораве. Кроз ову борбу, он не само да чува сећање на минуло, већ и гради основу за будућност, јер се само на основама истине може градити идентитет. Овај чин памћења у Брујићевој поетици има и катарзичну функцију, ослобађајући песника и читаоца од терета трауме, али не и одговорности према историји.
Постепено, али сигурно, Брујићево стваралаштво добија све израженију духовну димензију. Мотиви вере, православља и традиције постају кључни у његовој поетици, нудећи излаз из безизлазности. Уместо суочавања са траумом, песник проналази утеху и смисао у вери, што га води ка преображају и духовној обнови. У песми „Пламен из десног длана“, посвећеној Светом Теодору Комоговинском, Брујић достиже врхунац ове духовне потраге, показујући како се из личног страдања може уздићи на ниво метафизичке победе. Ова духовна компонента његовог стваралаштва је препозната и од стране књижевних критичара, попут академика Дарка Танасковића, који је Брујићеву поетику назвао „крстообразном“, указујући на њену егзистенцијалну и духовну тежину. Религијски мотиви нису само украс, већ суштински део његове поетике, који даје смисао страдању и отвара пут ка нади и искупљењу. Брујићева поезија показује дубоку везу са црквеним и литургијским текстом, што јој даје додатну димензију духовног. Кроз молитву, пост и веру, песник проналази снагу да се суочи са прошлошћу и изгради будућност, чиме показује да је духовна обнова могућа чак и у најтежим околностима. Овај аспект његове поетике не треба посматрати као бежање од стварности, већ као проналажење дубљег смисла у историјском хаосу.
Песнички израз овог аутора је разноврстан и богат. У ранијим збиркама доминира елегични тон, прожет осећајем меланхолије и туге за изгубљеним. Његов стих је често медитативан, лирски, са израженом склоношћу ка симболизму и алегорији. Касније, његов израз постаје метафизички и религиозно осенчен, а поезија добија на дубини и слојевитости. Карактерише га прецизност израза, без сувишних речи, али са снажном емотивном набијеношћу. Брујић се не либи да користи архаизме, завичајне изразе и библијске алузије, чиме обогаћује свој језик и повезује се са традицијом. Његова поезија је, у суштини, дијалог између појединца и колектива, између прошлих и садашњих времена, што јој даје универзалну вредност. Његов језик је жив и аутентичан, што доприноси веродостојности његових емоција и идеја. Брујић мајсторски користи контрасте, као што су светлост и тама, живот и смрт, сећање и заборав, како би постигао снажан уметнички ефекат. Његова стилска зрелост видљива је у способности да комплексна осећања и мисли изрази једноставним, али моћним песничким сликама.
Иако је пре свега песник, Брујићева проза, посебно кратке приче, пружа додатни увид у његову уметничку визију. Његове приче су често фрагментарне, концентришући се на кључне моменте и ликове који сведоче о трагичним догађајима. Карактерише их реалистичан приступ, без патетике, са фокусом на унутрашњем свету јунака. У причама попут „Заседа“ или „Смрт у углу фотографије“, Брујић приказује сурове ратне сцене и људске судбине у њима, али истражује и егзистенцијалне и моралне дилеме. Његова проза је потресна, али никада површна; она поставља дубока питања о моралу, губитку и истрајности људског духа. Проза му омогућава да изгради ширу слику догађаја и да се бави људским судбинама на непосреднији начин, често користећи дијалог и унутрашње монологе како би дочарао емоције својих ликова. Његове приче су као мозаик, чији се фрагменти спајају у слику колективне трагедије, али и индивидуалног отпора.
Брујићев допринос српској књижевности није ограничен само на ауторско стваралаштво. Као активан књижевни критичар, објавио је бројне осврте, есеје и приказе дела других аутора, посебно српских писаца из расејања. Његови критички радови показују дубоко разумевање књижевне традиције, а посебно се баве темама изгнанства, идентитета и духовног наслеђа. Поред тога, његов ангажман као приређивача антологија, као што су „Савремено пјесништво Српске Крајине“ и „Слике 82 пјесника“, сведочи о његовој посвећености и настојању да очува и промовише књижевност свог народа. Кроз свој критички рад, Брујић активно учествује у формирању и представљању књижевне сцене, посебно оне која се бави тематиком Крајине и дијаспоре, чиме даје значајан допринос српској културној баштини. Његов критички глас је објективан, али истовремено и дубоко емотиван, јер говори о темама које су му блиске.
Ђорђе Брујић заузима значајно место у савременој српској књижевности са аутентичношћу која говори о трагедији, али и о духовном отпору. Његова поетика, утемељена на искуству изгнанства и сећања, представља синтезу личног и колективног, земаљског и духовног. Кроз своје дело, Брујић не само да документује и интерпретира судбину расљених, већ и поставља универзална питања о идентитету, дубини и смислу постојања. Његова награђивана поезија, потврда је његовог књижевног значаја, док његов уметнички ангажман доприноси очувању и промоцији српске културе. Управо у тој синтези личног и колективног, земаљског и духовног, лежи снага и трајна вредност књижевног стваралаштва Ђорђа Брујића. Његово дело је важан део српске књижевности, који сведочи о трауми и отпору, али и о нади и трајању, чинећи га не само песником, већ и чуваром и обновитељем духовне традиције. Брујићева књижевност је живи доказ да се идентитет не може избрисати, већ се, упркос свим недаћама, може обновити кроз снагу памћења и веру. Брујићева поетска слика често полази од конкретног, опипљивог детаља, да би се потом уздигла до симболичке и метафизичке равни. Применом језичких фигура, попут метафора, алегорија, и синегдоха, он успешно премошћује јаз између личног доживљаја и универзалне поруке. На пример, мотив пуста земља у његовом делу није само физички опис девастиране Крајине, већ и слика унутрашњег стања човека у изгнанству, који носи пустош у себи. Исто тако, мотив бунара, често присутан у његовој поезији, симболизује дубину памћења, извор живота и традиције, али и мрачну дубину трауме. Брујићева поетика се ослања на снажне визуелне и звучне слике, које делују директно на емоције читаоца. Ритам његових стихова често је меланхоличан, али понекад и динамичан, нарочито када описује ратне догађаје или тренутке духовне екстазе. У свом стилу, Брујић успева да помири модерну поетику са традиционалним елементима, стварајући јединствен и препознатљив израз. Његова поезија је, стога, и традиционална и модерна истовремено, што је чини приступачном широком кругу читалаца.
Ђорђе Брујић се уклапа у контекст српске књижевности ван отаџбине, али га истовремено и превазилази. Његово дело се разликује од неких других писаца из расејања по томе што није оптерећено само носталгијом, већ нуди и активан отпор забораву кроз дубоку религиозност и културни ангажман. Брујић је, попут многих српских писаца, свестан своје улоге чувара идентитета, али то чини на суптилнији и уметнички префињенији начин. Његово дело се може поредити са делима других савремених српских писаца који се баве ратним траумама и изгнанством, али се Брујић издваја својим дубоко личним и духовним приступом, који му даје посебну аутентичност. Његова поезија и проза су део ширег наратива српске књижевности, који се бави питањима националног идентитета у постконфликтном периоду, али и универзалним питањима човекове егзистенције.
Брујићево стваралаштво је наишло на значајан пријем у књижевној јавности, што потврђују бројне награде и позитивне критике. Критичари посебно истичу његову искреност, аутентичност и снагу израза, као и способност да на уметнички начин преточи лично искуство у универзалну поруку. Његово дело је превођено на више језика, што сведочи о његовој универзалној вредности и значају. Поред тога, Брујићев ангажман у књижевној критици и уређивању антологија допринео је да његово име постане синоним за борбу против заборава и очување српске књижевне традиције.

Јована Павловић