Изнад и испод ријечи

(Град, музика и трансгенерацијски слојеви у поезији Миљана Николића)

 

Миљан Николић

Поезија Миљана Николића, пјесника из Подгорице, представља несвакидашњи примјер савремене урбане лирике гдје град није само физички простор, већ комплексна психолошка и онтолошка структура, један живи организам са пулсом у ритму мисли и осјећања људи који га чине насеобином. У његовим стиховима улице, прозори, пролазни одсјаји свјетла, празни тргови и соба у полутами постају тачке сусрета мисли, емоција и егзистенцијалне несигурности, неизвјесности или недоречености. Николић град не посматра документарно, статистички или комунално; он се прожима кроз сваку психичку линију лирског субјекта, који трага за смислом сопственог постојања и преиспитује своје унутрашње вријеме и простор. Свако свјетло које се одражава на мокром асфалту, размазани рефлекси боја семафора, сваки шум пролазника или звук аутомобила постаје метафора пролазности и трајања, сусрет прошлости и садашњости, као да сам град дише и прати сваки ритам унутрашњег живота, не само пјесника, него сваког човјека у њему.
Лирски субјект није апсолутно стабилан. Он живи у раскораку између доживљеног и израженог, непрестано трага за смислом и сопственом спознајом, за оним до чега, можда никад неће допријети. Недореченост, у овом смислу, није слабост, већ суштинско поетско начело, можемо рећи и опредијељење, које одражава контрадикторност и сложеност савременог живота. Његови стихови, дакле, носе ритам града и пулс савременог тона: било да је то музика која се креће од пригушеног импулса поп мелодија до експанзивних рок рефрена, који као ехо пролазе кроз психолошки пејзаж, и пјесника, и пјесме, а сами тим непосредно утиче и на читаоца. Музика, било у форми старог, пуцкетавог, грамофонског звука, било у вибрацији ововремене електронски продуковане рок или поп пјесме, није декоративна; она артикулише осјећања, пројектује ритам мисли и дјелује као мост између генерација, повезујући личне и трансгенерацијске емоције. Као таква, она улази и у пјесму, дајући још несвакидашњи ритам и мелодијску одређеност, која јој је неопходна да би била пјесмом. Поп култура и савремени умјетнички изражаји утичу на флуидност времена у стиховима, стварајући тоналитете у којима се прошлост, садашњост и неизвјесност будућности сједињују у један поетски простор, док тактови музике постају нечујни водич кроз урбани пејзаж и мисаони ток субјекта.
Урбани амбијенти редуковани су до суштинског: празне улице, пролазни одсјаји свјетла, игре свјетлости и сјенке, шум пролазника, касни часови и сумрак који полако обмотава грађевине у мистични тон. Град није буран и у вјечном жагору, већ тих, интроспективан, готово замрзнут у свом ритму, испуњен унутрашњом покретањима и психолошком напетошћу. Простор и психичко стање непрестано се прожимају; сваки корак улицом, сваки звук или одбљесак свјетла постаје метафоричка призма у којој се преламају мисли и емоције лирског субјекта. Савремени визуелни и пројективни елементи, било у облику инсталација, видео-арта или перформанса, ненаметљиво артикулишу покретљивост и атмосферу унутрашњег града, проширујући га на ниво академско-теоријског промишљања. Лирске слике, од одсјаја свјетла у прозорима до звукова музике из даљине, стварају простор у коме лична и колективна искуства коегзистирају, а метафорични набој ритма града подсећа на пулс који се осјећа, али не види.
Психолошка димензија Николићеве поезије није класично исповједна. Лирски субјект не тражи саосјећање; он прихвата рањивост као трајни и неизбјежни елемент људског постојања. Човјек се приказује као биће које не располаже цјелином искуства, које касни за сопственим мислима и осјећањима. Тај раскорак постаје кључно поетско мјесто из којег се рађа дубинско преиспитивање себе и свијета. Дискретни трансгенерацијски слојеви, тихи ехо простора Загреба, Крајине и Кордуна, продубљују осјећај историјске константе и колективног памћења, повезујући личну психу са ширим културним наслијеђем и историјским траговима. Сјећања и трагови културне меморије живе у одсјајима улица и у мисаоним секвенцама стихова, стварајући сложену мрежу која интегрише лични и колективни доживљај, прошлост и садашњост. Они постају тихи водичи који субјекту омогућавају да чита и осјети град као живи архив времена и културе.
Вријеме у поезији није праволинијско, није геометријски савршена црта; прошлост се јавља као тихи траг, будућност остаје неодређена и неизвјесна. Међу њима лирски субјект опстаје у продуженом тренутку садашњости, испуњен осјећајем пролазности. Језик је прецизан, економичан и метафорички густ; лирски уметци јављају се као кратки, снажни пробоји осјећања у иначе контемплативном току стиха. Тишина постаје природни хоризонт, док музичке, визуелне и културне референце ненаметљиво артикулишу ритам и атмосферу, наглашавајући сложеност унутрашњег, духовног града. Лирске слике, као мјешавина свјетла и звука, стварају мисаони простор у којем се читалац сусреће са пролазношћу, недореченошћу и дубоком емоционалном резонанцом, која се производи лаганим треперењем лирско-музичких таласа.
Град у Николићевој поезији, пулсирајући кроз звуке попкултуре и рок мелодија, постаје живи инструмент који одзвања мислима и сјећањима лирског субјекта. Трансгенерацијски слојеви, одсјаји прошлости Крајине и Кордуна, тихи трагови старих прича, прожимају садашњост и стварају сложену симфонију прошлости, личног и колективног. У том премреженом простору, лирској „ја“ осјећа ослобођење кроз саму свијест о пролазности, док читаоцу остаје простор за дубоко мисаоно и емотивно прожимање, укључујући личне емоције, културолошку свијест и осјећај историјског трајања и надградње.
Поезија Миљана Николића може се читати као мапа унутрашњег града — нестабилног, тихог, недовршеног, али истинитог у примарној несигурности, првенствено сатканог од свега онога што један град подразумијева и чини га градом. Она нуди простор дубоког преиспитивања, у којем се лична психа повезује са трансгенерацијским, урбаним и културним слојевима. У свијету убрзаних значења, површних појмова и културних слојева, ова поезија инсистира на сложености, недоречености и трагању за смислом постојања, спајајући лирску осјетљивост са академским и савременим умјетничким контекстом, остављајући читаоцу простор за сопствену интерпретацију, мисаоно и емотивно прожимање и раздјељивање.

Ђорђе Брујић