Поезија ране и молитве

(О Милану Мирићу, Банији, страдању и странствовању)

Милан Мирић

Умјетничко стваралаштво Милана Мирића, књижевника са Баније, из Петриње, припада оним ријетким поетикама које не настају из предвидљиво естетске позваности, већ, прије свега, из унутрашње чежње, побуде и нужности да се саопшти оно што што се налази у, и изнад човјека, сви његови дамари, емоције и неизвјесности, прозрак човјекове душе, уопште, и недореченост људског облика и поретка. Његова поезија није створена зато што је пјесник желио да обликује свијет, него зато што је морао да преживи његово распадање. Поетичка геометрија и вријеме у којем Мирић пише одавно нису једносмјерни: прошлост се премеће, непрестано враћа, прикрива и открива, садашњост је крхка и привремена, а будућност постоји само као безгласо питање, као несигурна најава, као потмулост и слутња. У том временском расцијепу обликује се Мирићев лирски глас — глас човјека који је изгубио сигурност трајања, али није изгубио потребу за смислом.
Лирски запис Сјећање на рат открива кључну тачку те поезије. Рат код пјесника не долази као полом оружја, већ као поремећај природног и божанског реда. Ливада под Жупић брдом, кестенов шумарак, виногради и маслачак — све је ту, као и прије. Али човјек више није исти. Храстова врата, подигнута усред тог пејзажа, постају симбол прага преко кога се улази не у двориште, него у историју. Проћи кроз тај довратак, кроз то магијско окно, значи напустити лични живот и ући у простор у којем појединац више не располаже собом.
Када пјесник каже да је силазио с цесте и пролазио кроз та врата, а затим додаје да ни сам не зна зашто је то чинио, он изговара једну од најдубљих истина ратног искуства. Одлуке у рату ријетко су плод слободе и логичности; оне су често резултат инерције, страха, припадности, инстинкта и осјећаја да се нема куд, да се мора баш тим путем који ти је зацртан негдје у заумљеним мапама. Најдраматичнији тренутак долази онда када су врата уклоњена. Повратак постаје немогућ не зато што је простор уништен, већ зато што је праг нестао. Ту почиње изгнанство — као унутрашње стање које траје дуже и теже је од самог рата.
Завичај у поезији Милана Мирића није идеализована слика, него жива, болна присутност. Банија није само географија; она је унутрашњи орган, нешто што боли чак и онда када се о болима ћути. Међу зараслим шљивицима и воћњацима, непокошеним ливадама, обраслим стазама, одроњеним бунарима... У пјесми Једном ћу бити бор јавља се жеља за преображајем: постати дрво значи прећи границу људске пролазности, укоријенити се даље и дубље од историјских ломова. Али та тежња ка трајању одмах је у равнотежи са другом сликом — чамцем на Купи. Вода, кретање, матица, брзаци, постају повратак на који се гледа сумњичаво и без гаранције. У тој двојности рефлектује се и судбина изгнаничке свијести: чежња за коријеном и немогућност да се он поново пусти, поготово на оном истом мјесту гдје је некада било укопан.
Ноћ на Црном врху доноси унутрашњу сцену тишине. Ватра није потребна, јер звијезде већ горе. Смисао се помјера из људског дјеловања у космички поредак. Свитац, мали и једва примјетан, постаје симболом преостале свијести — оног минималног свјетла које човјек носи кроз мрак. Пјесник је „између сна и јаве“, што значи да више не припада ни прошлости ни садашњости у потпуности. То „између“ постаје његово трајно станиште.
У Писму из Бора Даринки Јеврић поезија добија молитвени тон. Косово, манастири, скитови, црквишта, поља и ријеке нису политички знаци, већ унутрашње координате смисла. Љубав и духовност постају једини простор у којем се бол може поднијети. „Не боли ме ништа под крилом“ не означава нестанак ране, већ њено прихватање као дијела људске судбине.
Посебан слој Мирићеве поезије чини однос према времену. Код њега вријеме није историјска линијска задатост, већ унутрашње кретање, стално враћање на исто мјесто које више није исто. Рат, завичај и изгнанство не смјењују се хронолошки, него се прожимају и преплићу. Човјек је истовремено и онај који силази кроз врата на борбену линију и онај који годинама касније стоји пред празнином у којој та врата више не постоје. Тај парадокс ствара осјећај трајне унутрашње сеобе: тијело је на једном мјесту, а биће на другом.
Завичај, нарочито Банија, у Мирићевој поезији не постоји као идилична прошлост, већ као стално присутна унутрашња слика. Он није мјесто коме се враћа, него мјесто које човјека не напушта. Зато је изгнанство код Мирића више од физичког расељења: оно је губитак природног односа са свијетом, осјећај да је сваки простор привремен, а свако станиште пролазно. Управо из те несигурности рађа се потреба за трансценденцијом — да се живот осмисли изнад конкретног времена, изнад једног животописа, у простору језика, сјећања и тишине.
Сјећања се поигравају по завичају и запамћеним пољима, додирујући рукама оно што више не постоји, али га срце памти као своје метаслике. И Банија као да дише у њему, сваки кестенов лист шапуће приче које људски глас никада неће поновити.
Поезија Милана Мирића је поезија пролазности која тражи вјечност, поезија човјека који је изгубио дом, али није изгубио језик. Она не нуди утјеху, не гради мит, не тражи пресуду. Она памти. И у том тихом, стрпљивом памћењу — између земље и воде, отаџбине и пута — налази се њена трајна људска и поетска вриједност.
И док дом остаје у сјенама успомена, а вода Купе тихо носи оно што више не припада обали, пјесник остаје на спруду, као на прагу — слуша звијезде како шапућу, и у том тихом шапату проналази трајност коју му овај свијет није могао одузети.

Ђорђе Брујић