Тишина као облик

(Фрагментарни субјект и семантичка отвореност у поезији Јелене Буинац)

Јелена Буинац

Поезија Јелене Буинац припада савременим лирским праксама које се удаљавају од класичне наративне форме и отварају простор унутрашњем искуству субјекта. Њени стихови не причају причу нити стабилизују свијет; они су рефлексивни записи свијести — кратки, одсјечни увиди у стање субјекта суоченог са губитком, пролазношћу и унутрашњом несигурношћу. Смисао се не нуди као закључена цјелина, већ се опредијељеност одгађа, остављајући простор читаоцу да наслути ритам, трагове живота и сјећања који остају у завичају и завичајима у којима је живјела, у шапту вјетра и звуку старих дворишта, у мирису земље послије кише и топлини дома који је одавно напуштен.
Једна од основних одлика ове поетике јесте огољен језик. Свака ријеч носи тежину, док празнине између стихова постају активна поља значења. Ти простори без звука не дјелују као одсуство, већ као мјеста у којима се искуство сабира и задржава. Читалац може осјетити тихе одјеке села, али и градова којима је прошла, кораке оних који су отишли и повратка оних који су се вратили, ромор вјетра кроз напуштене капије и дах поља које памти прошла доба.
Лирски субјект се не појављује као стабилно „ја“, већ као фрагмент свијести. Његов глас је тих, често прекинут, раслојен између памћења, тренутне перцепције и емотивног искуства које измиче јасној артикулацији. Умјесто исповједног тона, присутан је говор који се повлачи, остављајући трагове ломова и наговјештаје одсутности. Идентитет се потврђује кроз пукотине између онога што је било и онога што се може изговорити, између губитка и повратка. У тишини која окружује стихове, читалац осјећа како се вријеме Загреба, Сиска, Баније, Косова, Посавине (....) пресликава у унутрашњи ритам јединке, непрестану измјену присутног и одсутног, откривање изгубљених уломака и поновно окупљање сјећања.
Простор у поезији Јелене Буинац игра кључну улогу. Сва мјеста гдје се кућила не појављују се као пуки пејзаж или сентиментална тачка поријекла, већ као слој памћења који обликује ритам језика и начин говора. Градови, села, куће и поља у завичајној Банији остали су без гласа, али не и без значења. Простор се препознаје у осјећају одсутности, у тишини која памти, у траговима старих путева и мирису земље. Читалац осјећа како се ти трагови стапају у ритам дисања, како кораци оних који су отишли и оних који се враћају обликују унутрашњи пејзаж субјекта, док свака сјенка стабала или шум ријеке евоцира присуство прошлих живота.
Мотив посљедњих сеоба са родне Баније не тематизује се директно, али је трајно присутан. Сеоба није само физичко измјештање, већ лом унутрашњег континуитета: прекид језика, простора и свакодневице. Субјект не описује пут, већ његово одјекивање, одзвањање у полупразном простору — стање расутости и опрез ријечи које избјегавају да повриједе оно што је већ рањено. Тишина је заштита и начин памћења; сваки стих подсјећа на мјесто које је остављено, али живи у језику, у мирису влажног дрва, у тишини која се пружа преко ливада и у топлини оних тренутака који остају сачувани само у заумљу.
Градови у којима је пјесникиња живјела нису нова средишта стабилности. Они су пролазне тачке, мјеста привременог боравка у којима се искуство згушњава, али осјећај припадања остаје недовршен и без јасних смјерница. Град ријетко има конкретно лице; он је стање, а не топографија. У тој привремености градског живота појачава се свијест о изгубљеном простору, који у језику остаје као унутрашња референца.
Мотив повратка на Банију не доноси затварање круга нити разрјешење. Повратак се одвија са свијешћу о неповратности: земља се препознаје, али се више не посједује на исти начин; простор је познат, али измијењен, као и субјект. Повратак не брише сеобу, већ је потврђује, постајући чин тихог суочавања са оним што је остало и оним што се не може вратити. У тој конфронтацији лирски субјект проналази континуитет језика и сјећања, осјећа мирис земље и дамар природе, док читалац може осјетити како тишина и простор постају интимни сапутници сјећања.
Тишина заузима посебно мјесто, не само као тематски елемент, већ као структурни принцип пјесме. Она се испољава кроз кратке стихове, прекиде и размаке између слика. Тишина омогућава да се осјети тежина простора, присуство прошлих догађаја, шапат сјећања и одјек људских корака. Говор и тишина овдје нису супротности, већ међузависни елементи истог израза, гдје свака пауза у стиху носи емоционални набој и простор за интроспективни доживљај.
Емотивна димензија поезије остаје контролисана. Осјећања нису именована, већ су укључена у посредовање при раздјељивању простора, кроз предмете и призоре интиме. Појединачно искуство губитка, измјештања и повратка прераста у универзални израз савременог људског стања, омогућавајући читаоцу да препозна властита искуства и рефлектује властите губитке и поновне сусрете са мјестима која обликују идентитет.
Вријеме у поезији Јелене Буинац није праволинијско, није једнолични правац; присутни су у њему слојеви прошлости, садашњости и наслућене будућности, често симултани. Таква структура појачава распршеност субјекта и унутрашњу напетост: прошлост није стабилна цјелина, садашњост интроспективна и промјенљива, а будућност наслућена и неизвјесна. Тај третман ствара осјећај унутрашњих димензија које су истовремено Банија, град, село, путовање, одлазак и повратак, прожети сјећањима и емоцијама.
Поезија Јелене Буинац функционише као простор контемплације и самопреиспитивања. Њени стихови не дају нити нуде коначне одговоре, а понајмање затварају значење; остају отворени, испрекидани и отпорни према једнозначном тумачењу. Управо у тој отворености, у споју тишине, простора, сеоба и повратака, лежи њихова естетска и емотивна снага, позивајући читаоца да осјети, наслути и учествује у постојању тих мјеста и тренутака који остају сачувани у језику, у мирису земље, вреви градова, и тишини која се памти. 

Ђорђе Брујић