(Биљешка о роману Љетопис проклетога цара Дукљана Будимира Дубака)
 |
| Будимир Дубак |
Ако међу савременим књижевним остварењима у Црној Гори постоји дјело које је засновано на историјској подлози а није документаристичко, нити историографско, при чему као палимпсест постоји ткање извучено из историјског контекста, онда је то, вјероватно, најновији роман књижевника Будимира Дубака. Говоримо, наравно, и мислимо на роман, можда необичне формалне оргнутости – Љетопис проклетога цара Дукљана.
Поменуто прозно остварење представља профињену и истанчану литерарну интерпретацију мита о Дукљану, легендарном цару Дукље, чија фигура у народној традицији симболизује мрачну, готово космичку, гномску силу, која као непрозирна копрена стално трепери над човјеком. Дубак се у овом дјелу не ограничава на пук и једностран опис историјских догађаја, већ гради комплексан наратив у којем се испреплићу историјске, митске и филозофске недоумице и вјечно отворена, првенствено психолошко-духовна питања. Ако гледамо кроз такву призму, онда можемо закључити да роман постаје књижевно-умјетничко средство за разматрање и вредновање колективне меморије, моћи и моралних принципа у ширем културолошком, општечовјечанском контексту. Аутор, дакле, у дјелу користи Дукљана као архетипску фигуру зла, али истовремено и као огледало са кога се рефлектује људска слабост, похлепа и општа неуравнотеженост, а самим тим и непрестана борба између добра и зла, као и ожиљци са још незараслих рана подјела, записаних још од времена Каина и Авеља.
Дубакова нарација често прелази границе хронолошког приповиједања и приближава се лирским рефлексијама, чиме се ствара атмосфера контемплације и медитације, у најширем значењу. Примјерице, кроз описе пејзажа и атмосферу укупног простора, физичког и метафизичког, читалац осјећа тежину историје: „Земља под Дукљановим погледом дрхти, а стазе пред њим вијугају као крваве ријечи прошлих стољећа.“ Овај тип лирског пасуса не служи само у умјетничке – декоративне сврхе, већ функционише као средство које продубљује симболички значај мита и истовремено преноси емоционални тон нарације, која нас подсјећа на непресане диобе и удвајања. У неким од најинтимнијих тренутака романа, Дубак допушта простору и времену да „оживе“, да постану готово ликови сами за себе: „Магла се спушта над долином као тихи покров сјећања, док шумови прошлих стољећа одјекују између камених зидова.“ Лирски језик прожима цијели роман, чинећи да фикција добија димензију епске рефлексије, гдје се простор и вријеме стапају у универзалну метафору борбе божанског и оностраног, те вјечне борбе која дијели сваког човјека самог за себе.
Структурно, роман се ослања на слојевиту композицију: историјски мотиви и легендарни догађаји испреплићу се са савременим моралним дилемама, које су постављене пред људе од њиховог настанка. Такав приступ омогућава аутору да истражи не само природу зла, већ и механизме јединственог памћења, које вибрира људском природом и духом. Дукљан, као лик, није статичан; његова моћ није само „политичка“ или физичка, већ апсолутно метафизичка. Аутор на тај начин проблематизује начин на који историја формира идентитет заједница и појединаца, истичући колико је тешко ослободити се терета прошлости. Роман, дакле, функционише и као медитација о трајним питањима етике, моћи и одговорности.
Критички посматрано, Дубак успијева да балансира између традиционалне легенде, наслијеђене приче и модерног приповједног сензибилитета. Његов Дукљан није пуки антипод, већ лик који носи слојеве дубоке симболике и контрадикција: његова присутност у тексту континуирано пропитује моралну усмјереност читаоца, као човјека датог и задатаог мјерама овог свијета. Лирски тон романа омогућава интроспективно читање, а његова вишезначност упућује на комплексност историјских и културолошких феномена. С друге стране, роман не покушава наметнути једноставне одговоре, већ читаоцу препушта да сам артикулише значења, што представља један од његових кључних умјетничких успјеха – продужетак даха дјела и његове универзалости.
Дубак, кроз романескну форму, обрађује и мотив колективног проклетства – идеју да прошлост обликује садашњост и да свака генерација носи терет грешака својих претходника, односно предака. Ово је видљиво кроз начин на који аутор описује Дукљанову моћ: она је не само деструктивна, већ и трајна, прелазећи границе индивидуалног искуства и улазећи у сферу колективног и трајног, исписујући на тај начин пророчка знамења. Записујући их из магле памћења. У посебно поетичним одломцима, роман готово пулсира сликама: „Камење старих градина шаптом подсјећа на погрешке које ниједан вјетар не може опрати, а ријеке носе име заборављених хероја.“ Крећући се и том линијом, роман постаје и филозофски текст, јер пропитује однос човјека према властитој историјској свијести, према митовима који обличе идентитет, али и према универзалним моралним законима који су постављени пред њега.
Проширени и продубљени лиризам у Дубаковој прози није само естетски избор, већ функционални елемент нарације. Кроз детаљне описе природе, пејзажа и симбола, аутор ствара емотивну резонанцу, ствара одјеке, који измјештају читалачко искуство. Осим што визуализира простор, роман допушта унутрашњем монологу ликова да се претвори у рефлексивни ток свијести, чиме се повећава психолошка и филозофска тежина дјела. Такође, аутор често користи контраст свјетла и таме, тишине и буке, као метафоре унутрашњих конфликата ликова и колективне прошлости: „Ноћ је падала полако, покривајући долину и градину тамом која шути, али у шутњи се чује шапат оних који никад нису опростили.“ Такви лирски моменти обрубљују критички слој романа, јер читаоцу омогућавају различине одразе и разматрања о моралној одговорности и пролазности, и пропадљивости људског дјела.
Поред овога, Дубак не избјегава ни интроспективну филозофску разраду: његова проза пропитује природу историје и наслијеђа, сугеришући да мит и легенда нису само наративне конструкције, већ и активни фактори обликовања савременог колективног свијета. Овај слој романа пружа простор за критички осврт на начин на који култура перципира прошлост и како појединац у њој проналази мјесто. Таква интерпретација потврђује да роман није пуко препричавање мита, већ промишљена реконструкција његових значења у савременом контексту.
Можемо ли на крају извести закључак да Љетопис проклетога цара Дукљана Будимира Дубака представља софистицирано и вишеслојно дјело које спаја историјско, митско и филозофско? Одговор би могао да гласи – свакако – да! Лирски пасуси обогаћују наратив, док критички осврти омогућавају читаоцу да ослушне одјек или ехо везан за свеприсутне теме зла, моћи и опште меморије, памћења као таквог. Зато можемо, без сумње, закључити да упркос томе што се не ослања на директну реконструкцију историјских извора, роман успијева да кроз фикцију (пре)обликује културне и моралне истине.
Дубак је створио дјело које је истовремено изазовно са више аспеката – изворно, литерарно, филозофски, духовно, алегоријски (...), афирмишући на тај начин континуитет митолошке традиције и њену релевантност у савременом књижевном контексту. Његова способност да кроз простор, вријеме и лирику пренесе комплексну етичку и историјску поруку потврђује да је овај роман важан допринос савременој регионалној књижевности и умјетничком разумијевању мита уопште.
Поменуто прозно остварење представља профињену и истанчану литерарну интерпретацију мита о Дукљану, легендарном цару Дукље, чија фигура у народној традицији симболизује мрачну, готово космичку, гномску силу, која као непрозирна копрена стално трепери над човјеком. Дубак се у овом дјелу не ограничава на пук и једностран опис историјских догађаја, већ гради комплексан наратив у којем се испреплићу историјске, митске и филозофске недоумице и вјечно отворена, првенствено психолошко-духовна питања. Ако гледамо кроз такву призму, онда можемо закључити да роман постаје књижевно-умјетничко средство за разматрање и вредновање колективне меморије, моћи и моралних принципа у ширем културолошком, општечовјечанском контексту. Аутор, дакле, у дјелу користи Дукљана као архетипску фигуру зла, али истовремено и као огледало са кога се рефлектује људска слабост, похлепа и општа неуравнотеженост, а самим тим и непрестана борба између добра и зла, као и ожиљци са још незараслих рана подјела, записаних још од времена Каина и Авеља.
Дубакова нарација често прелази границе хронолошког приповиједања и приближава се лирским рефлексијама, чиме се ствара атмосфера контемплације и медитације, у најширем значењу. Примјерице, кроз описе пејзажа и атмосферу укупног простора, физичког и метафизичког, читалац осјећа тежину историје: „Земља под Дукљановим погледом дрхти, а стазе пред њим вијугају као крваве ријечи прошлих стољећа.“ Овај тип лирског пасуса не служи само у умјетничке – декоративне сврхе, већ функционише као средство које продубљује симболички значај мита и истовремено преноси емоционални тон нарације, која нас подсјећа на непресане диобе и удвајања. У неким од најинтимнијих тренутака романа, Дубак допушта простору и времену да „оживе“, да постану готово ликови сами за себе: „Магла се спушта над долином као тихи покров сјећања, док шумови прошлих стољећа одјекују између камених зидова.“ Лирски језик прожима цијели роман, чинећи да фикција добија димензију епске рефлексије, гдје се простор и вријеме стапају у универзалну метафору борбе божанског и оностраног, те вјечне борбе која дијели сваког човјека самог за себе.
Структурно, роман се ослања на слојевиту композицију: историјски мотиви и легендарни догађаји испреплићу се са савременим моралним дилемама, које су постављене пред људе од њиховог настанка. Такав приступ омогућава аутору да истражи не само природу зла, већ и механизме јединственог памћења, које вибрира људском природом и духом. Дукљан, као лик, није статичан; његова моћ није само „политичка“ или физичка, већ апсолутно метафизичка. Аутор на тај начин проблематизује начин на који историја формира идентитет заједница и појединаца, истичући колико је тешко ослободити се терета прошлости. Роман, дакле, функционише и као медитација о трајним питањима етике, моћи и одговорности.
Критички посматрано, Дубак успијева да балансира између традиционалне легенде, наслијеђене приче и модерног приповједног сензибилитета. Његов Дукљан није пуки антипод, већ лик који носи слојеве дубоке симболике и контрадикција: његова присутност у тексту континуирано пропитује моралну усмјереност читаоца, као човјека датог и задатаог мјерама овог свијета. Лирски тон романа омогућава интроспективно читање, а његова вишезначност упућује на комплексност историјских и културолошких феномена. С друге стране, роман не покушава наметнути једноставне одговоре, већ читаоцу препушта да сам артикулише значења, што представља један од његових кључних умјетничких успјеха – продужетак даха дјела и његове универзалости.
Дубак, кроз романескну форму, обрађује и мотив колективног проклетства – идеју да прошлост обликује садашњост и да свака генерација носи терет грешака својих претходника, односно предака. Ово је видљиво кроз начин на који аутор описује Дукљанову моћ: она је не само деструктивна, већ и трајна, прелазећи границе индивидуалног искуства и улазећи у сферу колективног и трајног, исписујући на тај начин пророчка знамења. Записујући их из магле памћења. У посебно поетичним одломцима, роман готово пулсира сликама: „Камење старих градина шаптом подсјећа на погрешке које ниједан вјетар не може опрати, а ријеке носе име заборављених хероја.“ Крећући се и том линијом, роман постаје и филозофски текст, јер пропитује однос човјека према властитој историјској свијести, према митовима који обличе идентитет, али и према универзалним моралним законима који су постављени пред њега.
Проширени и продубљени лиризам у Дубаковој прози није само естетски избор, већ функционални елемент нарације. Кроз детаљне описе природе, пејзажа и симбола, аутор ствара емотивну резонанцу, ствара одјеке, који измјештају читалачко искуство. Осим што визуализира простор, роман допушта унутрашњем монологу ликова да се претвори у рефлексивни ток свијести, чиме се повећава психолошка и филозофска тежина дјела. Такође, аутор често користи контраст свјетла и таме, тишине и буке, као метафоре унутрашњих конфликата ликова и колективне прошлости: „Ноћ је падала полако, покривајући долину и градину тамом која шути, али у шутњи се чује шапат оних који никад нису опростили.“ Такви лирски моменти обрубљују критички слој романа, јер читаоцу омогућавају различине одразе и разматрања о моралној одговорности и пролазности, и пропадљивости људског дјела.
Поред овога, Дубак не избјегава ни интроспективну филозофску разраду: његова проза пропитује природу историје и наслијеђа, сугеришући да мит и легенда нису само наративне конструкције, већ и активни фактори обликовања савременог колективног свијета. Овај слој романа пружа простор за критички осврт на начин на који култура перципира прошлост и како појединац у њој проналази мјесто. Таква интерпретација потврђује да роман није пуко препричавање мита, већ промишљена реконструкција његових значења у савременом контексту.
Можемо ли на крају извести закључак да Љетопис проклетога цара Дукљана Будимира Дубака представља софистицирано и вишеслојно дјело које спаја историјско, митско и филозофско? Одговор би могао да гласи – свакако – да! Лирски пасуси обогаћују наратив, док критички осврти омогућавају читаоцу да ослушне одјек или ехо везан за свеприсутне теме зла, моћи и опште меморије, памћења као таквог. Зато можемо, без сумње, закључити да упркос томе што се не ослања на директну реконструкцију историјских извора, роман успијева да кроз фикцију (пре)обликује културне и моралне истине.
Дубак је створио дјело које је истовремено изазовно са више аспеката – изворно, литерарно, филозофски, духовно, алегоријски (...), афирмишући на тај начин континуитет митолошке традиције и њену релевантност у савременом књижевном контексту. Његова способност да кроз простор, вријеме и лирику пренесе комплексну етичку и историјску поруку потврђује да је овај роман важан допринос савременој регионалној књижевности и умјетничком разумијевању мита уопште.
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар