Лирика тишине и унутрашње стварности

(Укратко о стваралаштву Ранислава Ачковића)

Ранисав Ачковић

Књижевност у Црној Гори тешко се може сврстати у стереотипне умјетничке правце или школе какви и даље постоје у неким земљама, па чак и у нашој најближој околини. Разлике међу дјелима више се рефлектују као генерацијске разлике међу ауторима, њиховим искуствима, животима у ранијим књижевним епохама и прерађеним схватањима литературе којом су се „хранили“... И ту би се тешко могли наћи контрапримјери. Извјесне разлике у приступу књижевности као умјетничком импулсу, ипак, постоје. Није мали број писаца код нас и окружењу који умију да заголицају читаоца да узме књигу баш тог списатеља у руке. Међу онима који, условно речено, неодступно прате модернистичку линију у литератури свакако је и пјесник и прозаиста Ранислав Ачковић из Подгорице.Његово књижевно стваралаштво истичемо као нетипичан примјер савремене интимистичке поетике, у којој се књижевни текст пројављује кроз простор унутрашњег дијалога појединца са самим собом, са сопственим „ја“ и оним што се налази у најдубљим човјековим психолошким талозима. Зато можемо рећи да Ачковићево писање не тежи спектакуларности нити формалној екстраваганцији; оно тражи пажњу читаоца, стрпљење и спремност на интроспективну тишину, на доживљај дјела, „продужено писање“, на досезање до скривених висина људске самонадградње. У том смислу, његова умјетност представља свјестан отклон од површне комуникације и брзих наратива савременог свијета, враћајући књижевност њеној примарној функцији – преиспитивању и разумијевању људске егзистенције, психологије, етике, козмогоније...
Средишњи елемент његовог опуса је интроспективни лирски субјект, који свијет проматра из унутрашње позиције, кроз сложени низ сјећања, слутњи и емоционалних нијанси, над којима се надносе сјенке неухваљивог. Тај субјект је фрагментиран, рањив и свјестан своје пролазности, што га чини дубоко препознатљивим читаоцу савременог доба, који му је сам по себи, по својој датости веома сличан, а неријетко и идентичан. У теоријском оквиру лирике, Ачковићев субјект представља модерни модел „ја“ које универзалност остварује кроз интроспективну рефлексију личног проживљаја, кроз доживљено и оно што је остављено запретено под дебелим наносима себесности. Оно што је појединачно у његовом стваралаштву постаје опште управо захваљујући способности лирског субјета да резонује са читаоцем и његовим унутрашњим простором, да им се чула и звукови међусобно преплету. Његова лирика често функционише као огледало, у којем читалац препознаје сопствене туге, слутње, сумње и тиху чежњу, што тексту даје снажан емотивни тоналитет.
Мотивски слој његових текстова обиљежавају пролазност, вријеме, самоћа, идентитет, моралност, унутрашњи немир и егзистенцијална тишина. Вријеме није линеарно, већ субјективно, слојевито и рефлективно – често испрекидано сјећањима, унутрашњим монолозима и пригушеним запажањима. Ти тренуци контемплације имају централну естетску улогу, јер у њима лирско „ја“ остварује најдубљу комуникацију са собом као таквим и свим оним што сам у себи носи. Тишина у Ачковићевим текстовима није празнина; она је семантички елемент, простор у којем се рађају значења и емотивни одјеци.
Простор код овог ствараоца има симболичку и психолошку функцију. Град, улица, соба или пејзаж нису само физички амбијенти, прости чиниоци, околиш или околина; они су унутрашњи пејзажи душе, менталне мапе које преко својих изохипси оцртавају осјећања и мисли. Подгорица, град аутора, за који је и у реалном животу генерацијски везан, појављује се не као конкретна географска локација, већ као метафора унутрашњег свијета – мјесто у којем се преплићу лична и колективна сјећања, успомене и искуства, љепота и заборав. Кроз слике кишних улицa под опалим лишћем, празних тргова или горске ријеке, читалац добија осјећај хармоније између унутрашњег и спољашњег, између простора и времена. Такве слике ослањају се на традиционалне лирике пасаже, али их Ачковић трансформише кроз субјективну интроспекцију и емотивни постдоживљај, дајући тексту и поетску ширину и мисаону дубину.
Стилски, Ачковићево писање карактерише редукован и прецизан израз, близак минималистичкој поетици, иако се некада кроз поетске текстове то не види. Али се осјећа. Свака ријеч носи значење, или више њих; свака пауза и тишина обликују и ритам самог стиха или реченице. Језик је прожет лирском сугестијом, али без патетике и реторичке раскоши, далек од китњастости. Метафоре су дискретне, често везане за свакодневне, препознатљиве слике, док ритам текста производи медитативну атмосферу. Управо такав приступ омогућава читаоцу да се заустави и ослушне нијансе значења које текст нуди у својој нарави. Лирска функција језика код Ачковића није ограничена на опис стварног свијета; она трансформише перцепцију читаоца, допуштајући му да унутрашње колорите доживи властитим искуством. Његов стил потврђује идеју да књижевност може бити простор интимне слободе и интроспективне тишине, у којој ријечи постају мост ка сопственим мислима, и преко сопствених провалија.
Са становишта књижевне теорије, Ачковићеви текстови су „отворена дјела“, која не нуде готове одговоре, већ траже читаоца као саучесника у конструисању значења и његовом допуњавању. Аутор не намеће моралне или идеолошке поруке, он предлаже, благо сугерише на унутрашњу рефлексију и емпатијско сагледавање свијета. Такав поступак доводи читаоца пред свршен чин и он постаје активни тумач, потврђујући високу естетску свијест писца. У том смислу, Ачковићев лиризам функционише као сусрет између аутора и читаоца, у којем свака ријеч има вишеструко значење и постаје емоционални спремник за унутрашње искуство.
У контексту савремене књижевности у Црној Гори, Ачковићево стваралаштво припада интимној и мисаоној струји, у којој човјек и његова унутрашња искуства, као што смо већ рекли, заузимају централно мјесто. Његово писање остварује континуирану везу са традицијом лирике која се бави егзистенцијалним питањима, али користи савремени, минималистички, ненаметљив израз, без жеље да се као пјесничка фигура наметне у први план. Лирски елементи у његовим текстовима – ритам, метафора, сугестивна тишина – стварају јединствену хармонију између форме и садржаја, између ријечи и осјећања, између писца и читаоца. Аутор кроз лагане описе и унутрашња сјенчења читаоцу омогућава да осјети просторе властите контемплације.
Могли бисмо, дакле, прихватити негдје раније изнијету тезу да се књижевни опус Ранислава Ачковића одликује досљедном поетиком, мисаоном дубином и лирском смиреношћу. Његова књижевност подсјећа да најтише ријечи углавном најдуже трају, а да управо у сусрету између текста и читаоца настаје право значење дјела као цјеловитог поља. Ачковићево писање потврђује трајну вриједност интиме, мисаоног лирског израза и етике унутрашњег преиспитивања у савременој књижевности. Лирска „тишина“ у његовим текстовима дјелује као простор слободе, гдје читалац може открити сопствену интимну скицу и препознати универзално у личном, стварајући тако мост између књижевности и искуства живота. У коначном, мост на коме се сусрећу ријеч и читалац. Ачковићев опус подсјећа да је књижевност најснажнија управо онда када тишина међу ријечима постаје гласнија од спољашњости, сачувана у унутрашњој себи, и код писца и код читаоца.

Ђорђе Брујић