(О поетском стваралаштву Ђорђа Брујића)
.jpg) |
| Ђорђе Брујић |
Поезија Ђорђа Брујића, што се може видјети и кроз његове најновије књиге, жанровски се може одредити и као духовна и као родољубива, а употребом суптилног пјесничког језика, сврстава се у најрепрезентативније литерарно стваралаштво наше савремене књижевности, сматра више истраживача у овој области.
Књижевник Ђорђе Брујић, пјесник унутарњег свијета човјека и лирски вјесник оностраног свијета, трагом свога бића у огледима сопствених спознаја, у помацима микро кретања материје изновно нам открива тајне виђене и сазнане с оне стране знака, у љусци ријечи која је претходила свему постојећем.
Ова лирика доноси прочишћење од земног трајања, од неправди почињених у име оних који управљају свијетом, од таворења и разарања личног упоришта, завичаја из кога потиче пјесник, отварање ка спознаји и опросту за почињено.
Језик његове поезије, језгровит и слојевит ток мњења и осјећајности, откан метафорама и истанчаним, бираним лирским структурама које преносе енергију хтонског свијета освијетљеног зрацима самоспознаје.
Богатством симбола, алегоричношћу и медитативношћу, пјесме одишу хришћанском и српском духовношћу, узвишеношћу духа над тијелесним, и побједом сакралног над профаним: од мучеништва црне боје, страдања и узвишења љубичастог, до светачког розог ореола који зрачи и исијава свјетлошћу за зидних фресака. У Брујићевој поезији заокружена је цијела филозофија и есенција живота: стварање, подвизавање и покајање, мученичко страдање, узвишење и уздизање до светитељског ореола.
Таква је, на примјер, пјесма „Пламен из десног длана“ Ђорђа Брујића посвећена Светом Теодору Комоговинском, њиме је надахнута и осликава његово житије и христолики пут који га је уврстио међу светитеље мученике. Док је лирски субјект „ходао између црног и црног“ – а црно симоболизује тугу, невољу, земаљско, понижење, смрт – „прозор је гледао на тисовину“, поглед на дуговјеко дрво, наспрам страдања и црвеног ватреног пламена из лијеве руке, којим је обухваћена и десна рука. Јеромонах Теодор (Сладић), који је рођен у селу Курузари, свој монашки завјет је испуњавао у манастиру Моштаница. Када су Турци вршили одмазду, крајем 18. вијека, живога су га спалили недалеко од манастира. Од његових моштију, остала је само десна рука која је касније пренесена у манастир Комоговина, па отуда Теодор Комоговински.
У пјесништву Ђорђа Брујића, на узвишен поетски начин, ријечима је осликано житије и духовно уздизање Светог Теодора Комоговинског. Након хода између црног и црног, и мученичког страдања, наведено је у једној од анализа, лирски субјект обитава „између љубичастог и љубичастог светла“, у сферама које су између земље и неба, материјалног и духовног, пропадајућег и непролазног. У хришћанској симболици љубичасто подсјећа и на страдање Христово јер су римски војници који су га мучили носили љубичасте одежде. Такође, љубичасто свјетло, у сфери духовности, молитвености и тиховања, представља виши ниво спознаје и уздизања унутрашњег, духовног бића, које надилази земно и пропадајуће.
Након црне боје – односно одсуства свјетлости – молитвеног служења и страдања, затим боравка између два свијета у обитавању између љубичастог, слиједи светачки ореол и „роза линија тока“, у којој се душа сједињује са божанским, постаје икона, зидна фреска и жива слика непролазности истинске вјере. У хришћанској симболици роза боја одражава вјерујући и истински однос са Богом и сродност са другим светитељима и духовницима. Пјесник поентира да „негорива рука / Клизи кроз људски видик / И његов румени просјај...“ и на тај начин сугерише да светитељеве мошти дарују наду, радост и спасење вјерујућима, оздрављење духом болеснима и избављење грешнима. Румена или црвена боја симболизује крв Христову и крв хришћанског мученика који је пострадао за вјеру, а коме је ова пјесма и посвећена; то је боја страдања али и радости васкрсења и вјеровања у живот вјечни. (З. Јурић)
Пјесме Ђорђа Брујића, писана избрушеним, како цијени књижевна критика, иновативним и сликовитим пјесничким језиком, нуди вишеструка, сложена значења. Овакво тумачење је само једна од могућих интерпретација пјесме, јер врхунска поезија – као и сви други успјешно написани књижевни жанрови – даје могућност препознавања више семантичких поља и одгонетања смисла живота, а то је узвишен и испуњујући естетски доживљај.
Симболизам је у поезији Ђорђа Брујића пронашао свој далеки одјек упућен још из времена српске модерне, потом и преко поезије Миљковића, осавремењен новим мотивима и темама које Брујић проналази у личном искуству, али и у текстуалности на коју се ослања.
Примјетна је у његовим пјесмама и меланхолија, још ако се у подударним чињеницама види да се и Брујић деведесетих година протеклог вијека нашао у средишту ратних збивања, у средишту поновљених српских старадња, чиме се у једном виду ишчитавају и ове пјесме и оне које су јој претходниле, означене сличном тематиком. И његов пјев се и усагласио и изједначио са болним пјевом вјечно младих пјесника, трагичара, човека који пева после рата, која сакупља сав бол и неразмјериву патњу у нераздјељиву цјелину у смисаоном, мелодијском и језичком оквиру као досљедност препознавања доминантних усудних тачака. (М.Краљ)
Димензија затамњених судбинских слојева егзистенције, а свака од ових пјесмовних слика путем сугестивних и згуснутих ријечи двострука је пјесма, пјесма и о свеопштој драми постојања и пјесма о драми пјесника чија ријеч поприма тежину саображену времену и простору, и срцу, у коме се зачиње њен заметак и њен значењски потеинцијал под сводом од свјетлости, на махове пригушене, а потом неугасиво пламтеће.
То је удвостручено сједињење неживота и небића, непостојања и нестајања. Нема нас и не може нас бити.
Остају само сјени!
Поезија пјесника Ђорђа Брујића утврђује своје значајно мјесто, не само у струји пјесништва крајишких Срба, већи и у њеној матици, укупној савременој српској књижевности Двадесет и првог вијека. (М.Николић)
Ова лирика доноси прочишћење од земног трајања, од неправди почињених у име оних који управљају свијетом, од таворења и разарања личног упоришта, завичаја из кога потиче пјесник, отварање ка спознаји и опросту за почињено.
Језик његове поезије, језгровит и слојевит ток мњења и осјећајности, откан метафорама и истанчаним, бираним лирским структурама које преносе енергију хтонског свијета освијетљеног зрацима самоспознаје.
Богатством симбола, алегоричношћу и медитативношћу, пјесме одишу хришћанском и српском духовношћу, узвишеношћу духа над тијелесним, и побједом сакралног над профаним: од мучеништва црне боје, страдања и узвишења љубичастог, до светачког розог ореола који зрачи и исијава свјетлошћу за зидних фресака. У Брујићевој поезији заокружена је цијела филозофија и есенција живота: стварање, подвизавање и покајање, мученичко страдање, узвишење и уздизање до светитељског ореола.
Таква је, на примјер, пјесма „Пламен из десног длана“ Ђорђа Брујића посвећена Светом Теодору Комоговинском, њиме је надахнута и осликава његово житије и христолики пут који га је уврстио међу светитеље мученике. Док је лирски субјект „ходао између црног и црног“ – а црно симоболизује тугу, невољу, земаљско, понижење, смрт – „прозор је гледао на тисовину“, поглед на дуговјеко дрво, наспрам страдања и црвеног ватреног пламена из лијеве руке, којим је обухваћена и десна рука. Јеромонах Теодор (Сладић), који је рођен у селу Курузари, свој монашки завјет је испуњавао у манастиру Моштаница. Када су Турци вршили одмазду, крајем 18. вијека, живога су га спалили недалеко од манастира. Од његових моштију, остала је само десна рука која је касније пренесена у манастир Комоговина, па отуда Теодор Комоговински.
У пјесништву Ђорђа Брујића, на узвишен поетски начин, ријечима је осликано житије и духовно уздизање Светог Теодора Комоговинског. Након хода између црног и црног, и мученичког страдања, наведено је у једној од анализа, лирски субјект обитава „између љубичастог и љубичастог светла“, у сферама које су између земље и неба, материјалног и духовног, пропадајућег и непролазног. У хришћанској симболици љубичасто подсјећа и на страдање Христово јер су римски војници који су га мучили носили љубичасте одежде. Такође, љубичасто свјетло, у сфери духовности, молитвености и тиховања, представља виши ниво спознаје и уздизања унутрашњег, духовног бића, које надилази земно и пропадајуће.
Након црне боје – односно одсуства свјетлости – молитвеног служења и страдања, затим боравка између два свијета у обитавању између љубичастог, слиједи светачки ореол и „роза линија тока“, у којој се душа сједињује са божанским, постаје икона, зидна фреска и жива слика непролазности истинске вјере. У хришћанској симболици роза боја одражава вјерујући и истински однос са Богом и сродност са другим светитељима и духовницима. Пјесник поентира да „негорива рука / Клизи кроз људски видик / И његов румени просјај...“ и на тај начин сугерише да светитељеве мошти дарују наду, радост и спасење вјерујућима, оздрављење духом болеснима и избављење грешнима. Румена или црвена боја симболизује крв Христову и крв хришћанског мученика који је пострадао за вјеру, а коме је ова пјесма и посвећена; то је боја страдања али и радости васкрсења и вјеровања у живот вјечни. (З. Јурић)
Пјесме Ђорђа Брујића, писана избрушеним, како цијени књижевна критика, иновативним и сликовитим пјесничким језиком, нуди вишеструка, сложена значења. Овакво тумачење је само једна од могућих интерпретација пјесме, јер врхунска поезија – као и сви други успјешно написани књижевни жанрови – даје могућност препознавања више семантичких поља и одгонетања смисла живота, а то је узвишен и испуњујући естетски доживљај.
Симболизам је у поезији Ђорђа Брујића пронашао свој далеки одјек упућен још из времена српске модерне, потом и преко поезије Миљковића, осавремењен новим мотивима и темама које Брујић проналази у личном искуству, али и у текстуалности на коју се ослања.
Примјетна је у његовим пјесмама и меланхолија, још ако се у подударним чињеницама види да се и Брујић деведесетих година протеклог вијека нашао у средишту ратних збивања, у средишту поновљених српских старадња, чиме се у једном виду ишчитавају и ове пјесме и оне које су јој претходниле, означене сличном тематиком. И његов пјев се и усагласио и изједначио са болним пјевом вјечно младих пјесника, трагичара, човека који пева после рата, која сакупља сав бол и неразмјериву патњу у нераздјељиву цјелину у смисаоном, мелодијском и језичком оквиру као досљедност препознавања доминантних усудних тачака. (М.Краљ)
Димензија затамњених судбинских слојева егзистенције, а свака од ових пјесмовних слика путем сугестивних и згуснутих ријечи двострука је пјесма, пјесма и о свеопштој драми постојања и пјесма о драми пјесника чија ријеч поприма тежину саображену времену и простору, и срцу, у коме се зачиње њен заметак и њен значењски потеинцијал под сводом од свјетлости, на махове пригушене, а потом неугасиво пламтеће.
То је удвостручено сједињење неживота и небића, непостојања и нестајања. Нема нас и не може нас бити.
Остају само сјени!
Поезија пјесника Ђорђа Брујића утврђује своје значајно мјесто, не само у струји пјесништва крајишких Срба, већи и у њеној матици, укупној савременој српској књижевности Двадесет и првог вијека. (М.Николић)
Милован Корлат
______________________________________
Литература (селективна):
У припреми текста коришћени фрагменти из анализа и тумачења Златка Јурића („Образложење награде „Под Успењским сводом“) из Бањалуке, Милице Краљ („Седам вратница пакла над Банијом“) из Подгорице и Миљана Николића („Обнова бића“) из Подгорице, као и ставови и погледи из текстова и осврта академика Дарка Танасковића, књижевника Драгана Лакићевића, књижевника Душка Бабића и др.
Литература (селективна):
У припреми текста коришћени фрагменти из анализа и тумачења Златка Јурића („Образложење награде „Под Успењским сводом“) из Бањалуке, Милице Краљ („Седам вратница пакла над Банијом“) из Подгорице и Миљана Николића („Обнова бића“) из Подгорице, као и ставови и погледи из текстова и осврта академика Дарка Танасковића, књижевника Драгана Лакићевића, књижевника Душка Бабића и др.
Нема коментара:
Постави коментар