(ПОГЛЕД НА КЊИЖЕВНОСТ МОМИРА ВОЈВОДИЋА)
 |
| Момир Војводић |
Пјесник Момир Војводић свакако ће и у будуће остати име које ће се неразлучиво везивати за духовну и националну вертикалу српског народа, нарочито у Црној Гори. Његов изузетно богат пјеснички опус, који обухвата више од 40 збирки стихова, представља свједочанство о времену бурних промјена, о традицији и будућности, као и о непролазној снази традиције, вјере и језика.
Рођен у Ђаковици, одрастао у Горњој Морачи и манастиру Морачи, а школован у Београду, Војводић је у животу спојио различите просторе и искуства која су обликовала његову јединствену пјесничку личност. Дјело му је истовремено локално, укоријењено у неповрат и епску традицију и облике Мораче, а истовремено и универзално, јер дотиче фундаментална питања људске судбине, живота, идентитета и отпора забораву. Желећи да детаљније освијелимо животни пут Момира Војводића незаобилазна је, анализира неколицине кључних тема, као и процјена његовом стваралаштву и укупног значаја његов значај у контексту српске књижевности као цјелине.
Дјетињство Момира Војводића обиљежени су трагичним догађајима, и посебно тешким услови током Другог свјетског рата и одмах послије њега. Рођен је у Ђаковици 1939. године, уочи Другог свјетског рата, а рано дјетињство протекло му је у сјенци ратних небивања, полому, јаду и јауцима. Готово одмах, почетком рата цијела породица му се сели у Горњу Морачу, одакле потичу, и гдје су већ вјековима имали усађени дубоке коријене. То пресељење, из једног у други амбијент из условно речено урбаног миљеа у камениту, пусту и усталасану Морачу вјероватно је имало кључни значај у формирању његове личности и као човјека и као умјетника – пјесника. Прва образовања стица је Морачи, гдје је у усменом окружењу упијао и прва знања и емоције везане за народну, епску традицију, приче о јунацима и страдању, ратовима, бунама, хајдуцима... Важан утицај на његово образовање имала је и близина манастира Мораче, духовног и културног средишта његове најуже домовине, гдје је стицао и прве представе о православној вјери, хришћанству, цркви и историји уопште. Пролазак кроз једну врсту неформалне монашке школе, духовна атмосфера пружали су му и утјеху, сигурност и снажан осјећај припадности
Одлазак у Србију, у Београд, на студије југословенске и опште књижевности на Филолошком факултету, додатно су обогатиле и утемељиле његово знање и усмјериле га ка књижевном стваралаштву које је слиједио до кончина. У Београду је доведен у сплет сусрета са најширим спектром књижевних идеја, јачајући у исто вријеме и свијест о коријенима, темељима, међама и кућиштима као потребу за очувањем аутентичности онога што је живио и преживио. По окончању студија, можда, ипак, ненадано, враћа се у Црну Гору иако је и у Београду био изградио своје литерарно мјесто и постао један од блиских пријатеља и књижевних сарадника тадашњих великана српске књижевности. У Подгорици је радио као професор српског језика и књижевности у средњим школама, а просвјетни рад рад му је омогућио директан контакт са младим генерацијама и преношење љубави према језику и традицији, према наслијеђу и ономе што се налази у темељима наше историје и културе.
Био је активан и на политичкој сцени, као посланик у Скупштини Црне Горе и СР Југославије, а политички ангажман му је увијек вођен дубоким увјерењем о потреби очувања националног и духовног идентитета српског народа, што је често долазило у сукоб с доминантним политичким струјама у протеклих више деценија. Политичка активност није се могла јасно одвојити од његове литерарне ангажованости, ослањале су се једна на другу и чиниле међусобне продужетке. Због свега изреченог општа оцјена би могла гласити да је у питању умјетник чија је поетика поетика отпора, традиције и језика.
Литерарни опус Момира Војводића можемо посматрати, дакле, са два становишта, као неодсупни отпор забораву, противљење брисања идентитета и онај други везан за стварање духовне пустоши у свијету. Поезија му је, како је примјетио пјесник Драган Лакићевић, „поезија душе и отпора“, који се одражава на више нивоа.
Један од видова је и оживљавање херојске прошлости кроз историју, која је прожимала епске јунаке и мученике, чиме се чува од незаборава онај заумни свијет до ког се често веома тешко допире Сам себе је називао „слугом српског језика“, показујући и на тај начин да је био непоколебљив бранилац српског језика и ћирилице у Црној Гори у вријеме када су се ти темељи доводили у питање. Поезија је испуњена архаичном лексиком, дијалектом и идиомима из морачке, ровачке и старе црногорске традиције, чиме је додатно наглашавао аутентичност и богатство језика који се и данас често чује у овим крајевима.
Пјесништво му је прожето дубоком религиозношћу и православном духовношћу чиме се на конкретан начин спутавала деградација наслијеђеног квалитета, а преко свега се отворено супротсавља оводобном нихилизму и материјализму, нудећи вјеру као једини прави ослонац у животу. Његови стихови су молитва, покајање, послушање и вапај, јецај и суза који треба да нас врате духовним вриједностима чије су снаге на измаку.
Тако је чврста и веза епског са лирским у пјесмама Момира Војводића. Стил је стаменит, избрушен, јасан, недвосмислен а истовремено и нјежан и емотиван, поготово у оним стиховима у којима пјева о духовном страдању и чежњи за протеклим. Карактеристична је употреба неких готово сталних симбола: камена, крста, дрвета, гроба (...), чиме се још више продубљује метафизичко значење.
Збирке попут Милосне свјетлости Светог Саве и бројне пјесме посвећене манастиру Морачи, Светом Сави, косовским мученицима и другим православним свецима, свједоче о дубокој и искреној вјери. Баш ти религиозни мотиви су за Војводића били извор снаге и инспирације у тешким временима. Он је у православној традицији видио не само религију, већ и темељ идентитета, културе и моралности, озбиљност и чврстину духа. Он расправља и о онтолошким питањима – гријеху, покајању, искупљењу, страдању, молитви и нади, дајући им најдубље пјесничке и личне тонове.
У времену које је услиједило и када су се идентитетска питања снажно поларизовала, Војводић је често наглашавао да је поносан на своје православно и српско поријекло. Његова поезија је постала недвосмислена одбрана српства, не у смислу агресивног национализма, и поништаванја других, туђих вриједности, већ у смислу очувања културног и духовног наслијеђа, вјере, језика и културе, супротстављајући се тако вјештачким подјелама, које није наметала само овдашнја дневна политика, него и много шири, глобални контекст.
Косовски мит и завејт су неодвојиви и од Војводића и од његовог стваралаштва. Косово је за њега било много више од географске одреднице – свето мјесто, духовни центар и симбол судбине српског народа. Збирка Жертвено поље Косово је, у том смислу, круна његовог бављења овом темом. Он овај завјет не гледа кроз призму пораза, већ као духовну побједу, као опредјељење за Царство небеско, за више циљеве и побједу у новим свјетовима. Отуда и метафоре о судару „мрачног и свијетлог свијета“.
Док Косово цвјета новим божурима, његов родни крај – Морачу он гледа из друге перспективе, не као филмску сценографију, већ организам у коме и бију они дамари који су вјековима били међу овим брдима. Камен је у његовим пјесмамам слика трајности а описи гробова сусрет са прецима које нисмо заборавили, у чему се и огледа универзална борба човјека с природом, судбином и историјом.
Упркос томе што је често био на маргини званичне књижевне сцене због својих политичких ставова, његова поезија је нашла пут до читалаца који цијене њену искреност, дубину и посвећеност традицији.
Он је један од посљедњих пјесника који је с толико страсти и посвећености бранио српски језик, ћирилицу и епску традицију, због чега је и његово дјело постало својеврсна ризница старинског језика и израза, која свједочи о богатству лингвистичког наслијеђа.
Кроз поезију и живот, Војводић је постао морални узор за многе, симбол човјека који се није плашио да брани своје увјерење, без обзира на посљедице, а његова борба за истину и правду, за очување духовности, многима је инспирација и данас.
Спојио је епску прошлост са савременим пјесничким изразом, стварајући дјело које је истовремено и архаично и модерно. Он је показао да се традиција не мора одбацити да би се говорило о савременим проблемима, већ да она може бити извор снаге и инспирације, да једна другу допуњују и једна на другу утичу. Некада и једна из друге извиру.
То није поезија имитације, већ успјешно комбиновање елементе епизма и лиризма Његов стих је често густ, метафоричан и богат симболима.
Пјесничке збирке, попут Гроб у Морачи или Записи на камену, свједоче о његовом мајсторском баратању језиком и способности да из свакодневних призора извлачи дубоко филозофско и духовно значење. Критичари су Војводићеву поезију често сврставали у ред пјесника традиције, али су истицали и њену аутентичност и специфичност у смислу савремености. Драган Лакићевић, Горан Ђорђевић и други књижевни зналци препознали су у његовим стиховима не само пјесника-родољуба, већ и пјесника-духовника, који је кроз своје дјело трагао за смислом и истином.
Он је послужио као примјер пјесника који није подлегао трендовима, већ је остао вјеран свом поетском гласу. Његово дјело је инспирисало многе млађе пјеснике, посебно оне који су трагали за аутентичним изразом и повратком духовним коријенима, супростваљајући се униформности свјетског поретка.
Тешко је разумјети Војводићево стваралаштво ван сложеног политичког и друштвеног контекста у којем живимо.
У коначном и Војводићев живот и дјело свједоче о томе да се политичка борба и умјетничко стваралаштво могу преплитати, а да притом једно не поништава друго. Био је он пјесник душе и отпора, чије је дјело дубоко укијорењено у српској и православној традицији. Животним путем, од Косова до Мораче и Београда, обликовао је јединствену поетику која је истовремено лична и универзална, локална и ванвременска. Његова поезија је свједочанство о времену бурних промјена, али и о непролазној снази вјере, традиције и језика.
Војводићево наслијеђе остаје трајно, као подсјетник на важност коријена и духовне вертикале у животу сваког појединца и народа у цјелини.
Дјетињство Момира Војводића обиљежени су трагичним догађајима, и посебно тешким услови током Другог свјетског рата и одмах послије њега. Рођен је у Ђаковици 1939. године, уочи Другог свјетског рата, а рано дјетињство протекло му је у сјенци ратних небивања, полому, јаду и јауцима. Готово одмах, почетком рата цијела породица му се сели у Горњу Морачу, одакле потичу, и гдје су већ вјековима имали усађени дубоке коријене. То пресељење, из једног у други амбијент из условно речено урбаног миљеа у камениту, пусту и усталасану Морачу вјероватно је имало кључни значај у формирању његове личности и као човјека и као умјетника – пјесника. Прва образовања стица је Морачи, гдје је у усменом окружењу упијао и прва знања и емоције везане за народну, епску традицију, приче о јунацима и страдању, ратовима, бунама, хајдуцима... Важан утицај на његово образовање имала је и близина манастира Мораче, духовног и културног средишта његове најуже домовине, гдје је стицао и прве представе о православној вјери, хришћанству, цркви и историји уопште. Пролазак кроз једну врсту неформалне монашке школе, духовна атмосфера пружали су му и утјеху, сигурност и снажан осјећај припадности
Одлазак у Србију, у Београд, на студије југословенске и опште књижевности на Филолошком факултету, додатно су обогатиле и утемељиле његово знање и усмјериле га ка књижевном стваралаштву које је слиједио до кончина. У Београду је доведен у сплет сусрета са најширим спектром књижевних идеја, јачајући у исто вријеме и свијест о коријенима, темељима, међама и кућиштима као потребу за очувањем аутентичности онога што је живио и преживио. По окончању студија, можда, ипак, ненадано, враћа се у Црну Гору иако је и у Београду био изградио своје литерарно мјесто и постао један од блиских пријатеља и књижевних сарадника тадашњих великана српске књижевности. У Подгорици је радио као професор српског језика и књижевности у средњим школама, а просвјетни рад рад му је омогућио директан контакт са младим генерацијама и преношење љубави према језику и традицији, према наслијеђу и ономе што се налази у темељима наше историје и културе.
Био је активан и на политичкој сцени, као посланик у Скупштини Црне Горе и СР Југославије, а политички ангажман му је увијек вођен дубоким увјерењем о потреби очувања националног и духовног идентитета српског народа, што је често долазило у сукоб с доминантним политичким струјама у протеклих више деценија. Политичка активност није се могла јасно одвојити од његове литерарне ангажованости, ослањале су се једна на другу и чиниле међусобне продужетке. Због свега изреченог општа оцјена би могла гласити да је у питању умјетник чија је поетика поетика отпора, традиције и језика.
Литерарни опус Момира Војводића можемо посматрати, дакле, са два становишта, као неодсупни отпор забораву, противљење брисања идентитета и онај други везан за стварање духовне пустоши у свијету. Поезија му је, како је примјетио пјесник Драган Лакићевић, „поезија душе и отпора“, који се одражава на више нивоа.
Један од видова је и оживљавање херојске прошлости кроз историју, која је прожимала епске јунаке и мученике, чиме се чува од незаборава онај заумни свијет до ког се често веома тешко допире Сам себе је називао „слугом српског језика“, показујући и на тај начин да је био непоколебљив бранилац српског језика и ћирилице у Црној Гори у вријеме када су се ти темељи доводили у питање. Поезија је испуњена архаичном лексиком, дијалектом и идиомима из морачке, ровачке и старе црногорске традиције, чиме је додатно наглашавао аутентичност и богатство језика који се и данас често чује у овим крајевима.
Пјесништво му је прожето дубоком религиозношћу и православном духовношћу чиме се на конкретан начин спутавала деградација наслијеђеног квалитета, а преко свега се отворено супротсавља оводобном нихилизму и материјализму, нудећи вјеру као једини прави ослонац у животу. Његови стихови су молитва, покајање, послушање и вапај, јецај и суза који треба да нас врате духовним вриједностима чије су снаге на измаку.
Тако је чврста и веза епског са лирским у пјесмама Момира Војводића. Стил је стаменит, избрушен, јасан, недвосмислен а истовремено и нјежан и емотиван, поготово у оним стиховима у којима пјева о духовном страдању и чежњи за протеклим. Карактеристична је употреба неких готово сталних симбола: камена, крста, дрвета, гроба (...), чиме се још више продубљује метафизичко значење.
Збирке попут Милосне свјетлости Светог Саве и бројне пјесме посвећене манастиру Морачи, Светом Сави, косовским мученицима и другим православним свецима, свједоче о дубокој и искреној вјери. Баш ти религиозни мотиви су за Војводића били извор снаге и инспирације у тешким временима. Он је у православној традицији видио не само религију, већ и темељ идентитета, културе и моралности, озбиљност и чврстину духа. Он расправља и о онтолошким питањима – гријеху, покајању, искупљењу, страдању, молитви и нади, дајући им најдубље пјесничке и личне тонове.
У времену које је услиједило и када су се идентитетска питања снажно поларизовала, Војводић је често наглашавао да је поносан на своје православно и српско поријекло. Његова поезија је постала недвосмислена одбрана српства, не у смислу агресивног национализма, и поништаванја других, туђих вриједности, већ у смислу очувања културног и духовног наслијеђа, вјере, језика и културе, супротстављајући се тако вјештачким подјелама, које није наметала само овдашнја дневна политика, него и много шири, глобални контекст.
Косовски мит и завејт су неодвојиви и од Војводића и од његовог стваралаштва. Косово је за њега било много више од географске одреднице – свето мјесто, духовни центар и симбол судбине српског народа. Збирка Жертвено поље Косово је, у том смислу, круна његовог бављења овом темом. Он овај завјет не гледа кроз призму пораза, већ као духовну побједу, као опредјељење за Царство небеско, за више циљеве и побједу у новим свјетовима. Отуда и метафоре о судару „мрачног и свијетлог свијета“.
Док Косово цвјета новим божурима, његов родни крај – Морачу он гледа из друге перспективе, не као филмску сценографију, већ организам у коме и бију они дамари који су вјековима били међу овим брдима. Камен је у његовим пјесмамам слика трајности а описи гробова сусрет са прецима које нисмо заборавили, у чему се и огледа универзална борба човјека с природом, судбином и историјом.
Упркос томе што је често био на маргини званичне књижевне сцене због својих политичких ставова, његова поезија је нашла пут до читалаца који цијене њену искреност, дубину и посвећеност традицији.
Он је један од посљедњих пјесника који је с толико страсти и посвећености бранио српски језик, ћирилицу и епску традицију, због чега је и његово дјело постало својеврсна ризница старинског језика и израза, која свједочи о богатству лингвистичког наслијеђа.
Кроз поезију и живот, Војводић је постао морални узор за многе, симбол човјека који се није плашио да брани своје увјерење, без обзира на посљедице, а његова борба за истину и правду, за очување духовности, многима је инспирација и данас.
Спојио је епску прошлост са савременим пјесничким изразом, стварајући дјело које је истовремено и архаично и модерно. Он је показао да се традиција не мора одбацити да би се говорило о савременим проблемима, већ да она може бити извор снаге и инспирације, да једна другу допуњују и једна на другу утичу. Некада и једна из друге извиру.
То није поезија имитације, већ успјешно комбиновање елементе епизма и лиризма Његов стих је често густ, метафоричан и богат симболима.
Пјесничке збирке, попут Гроб у Морачи или Записи на камену, свједоче о његовом мајсторском баратању језиком и способности да из свакодневних призора извлачи дубоко филозофско и духовно значење. Критичари су Војводићеву поезију често сврставали у ред пјесника традиције, али су истицали и њену аутентичност и специфичност у смислу савремености. Драган Лакићевић, Горан Ђорђевић и други књижевни зналци препознали су у његовим стиховима не само пјесника-родољуба, већ и пјесника-духовника, који је кроз своје дјело трагао за смислом и истином.
Он је послужио као примјер пјесника који није подлегао трендовима, већ је остао вјеран свом поетском гласу. Његово дјело је инспирисало многе млађе пјеснике, посебно оне који су трагали за аутентичним изразом и повратком духовним коријенима, супростваљајући се униформности свјетског поретка.
Тешко је разумјети Војводићево стваралаштво ван сложеног политичког и друштвеног контекста у којем живимо.
У коначном и Војводићев живот и дјело свједоче о томе да се политичка борба и умјетничко стваралаштво могу преплитати, а да притом једно не поништава друго. Био је он пјесник душе и отпора, чије је дјело дубоко укијорењено у српској и православној традицији. Животним путем, од Косова до Мораче и Београда, обликовао је јединствену поетику која је истовремено лична и универзална, локална и ванвременска. Његова поезија је свједочанство о времену бурних промјена, али и о непролазној снази вјере, традиције и језика.
Војводићево наслијеђе остаје трајно, као подсјетник на важност коријена и духовне вертикале у животу сваког појединца и народа у цјелини.
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар