(Огледи Милице Краљ о пјесништву и књизи "Глинска сриједа" Ђорђа Брујића)
Брујић своју поезију гради од, или прецизније казано, из болног незаборава, стања које у овој књизи („Глинска сриједа”) врхуни у смјеру нетрага и непута у смрт, у безгробни гроб, у земљу која и прекрива сваки животни дашак у ватри стиха, у пјесми ватре од чијих варавих искрива остаје само затамњење, само пепео, само сневно мртвило, интензивном непорецивом ознаком – стихом којом завршава сваку од пјесама првог градивног циклуса „Спава мртво село”... „Спава мртво село!” – поништење, нетраг, безтраг, непостојање – занавијек и заувијек – неживот уграђен у безбожничку тмину, у тмицу, у вјечновјечно црнило која и опкољава и заробљава и танушни пламичак, онај изгријев који се, можда некако и сачувао каознак српске колективне несреће...
Нема коментара:
Постави коментар