Ђорђе Брујић: Речи за храм

Храм нису само речи, него и ми што као ветар
високо над земљом миришемо
на летос расцветану липу и тек покошене страсти.
Па се онда мирно под земљу спустимо
и тамо дишемо;
гладни себе, свог погледа и искупљења,
гладни да преустимо, ипак зов о својој телесности
у којој се слути талас дрхтаја и подозрења.

Свог сам се даха надисао
и даха других
у ком је мој смисао.

Над таквима нама у процепу, између два зуба једне речи,
са бојом смешаних сенки неба и сенки стења,
расте нам дух слаб из чије кости ће да промлечи
слово ко око приче и око осмишљења.

Над таквима нама, у свету буна и комешања,
свету недоличном и сна и јаве,
у страху као у сопственом језику
под којим се у себи плаве
сва наша убеђења, недоумице и горопади,
расте нам дух страсти од чијег се вретена
љушти временска пређа,
ко опричаност и нит вечите глади,
ко свака наша унутрашња међа.

(Часопис за културу и умјетност "Сутра" ("Крајишке новине", издавач "Васо Пелагић"), август 2025. Бања Лука)