 |
| Медији у ери ИТ |
Свјетски Дан слободе медија и Дан културне разноликости, који су пред нама почетком године, често се посматрају као пуки датуми, лијепи за пригодне, наводно, честитке званичника, најчешће преко друштвених мрежа, али реалност коју означавају далеко је од декоративне и протоколарне. Слобода медија данас је парадокс: декларативно славна и са дубоком традицијом, у пракси је угрожена од суптилних и перфидних притисака, са свих страна и из свих центара моћи, превнствено политичких и економских. Новинари балансирају између професионалног интегритета и економских, политичких или друштвених очекивања која их често присиљавају на аутоцензуру, компромис, или послушност.
Истина је да је од некадашњег свјетионика, данас остао комликовани и мрачни лавиринт у којем и они најискуснији могу изгубити компас, помијешати правце. Равнотежа у друштву без објективног медијског приступа постаје утопијска; умјесто јавног дијалога и покушаја да се разумијемо, друштво се цјепка и фрагментира у паралелне стварности, свака са својом верзијом „истине“.
Критика би требало да буде једноставна и искрена, али је њено остварење у пракси изнимно захтјевно и углавном недохватљиво. Информација је данас брза, плитка и често сервирана као инстант задовољење ега појединаца и интересних група, у првом реду политичких чинилаца; она умјесто просвјећивања, ствара конфузију, осјећај немоћи и апатије. У исто вријеме, Дан културне разноликости нас подсјећа да размјена идеја и плурализам мишљења нису луксуз, већ предуслов цивилизацијске отпорности. Друштво које одбија да слуша различите гласове, које не његује дијалог, лако постаје затворени систем засићен сопственим митовима и самодовољношћу.
Будућност, нажалост, не гарантује, нити наговјештава побољшање и напредак. Слободни медији би могли постати привилегија неколико одабраних, док би већина опстајала у затвореним дигиталним ехо-коморама које умртвљују критичко размишљање и утишавају све „неприкладне“ звукове. Разноликост може остати само естетски украс, док стварни дијалог нестаје, постајући дијелом неких заумних простора. Ипак, нада постоји у онима који питају, провјеравају и оспоравају, који настоје да сачувају оно зрнце части и правде. Слобода медија и културна разноликост огледало су и наше генетске (не)зрелости: њихово непоштовање води ка папирнатој или пластичној илузији слободе, лијепој за друштвене мреже и екране, али мртвој у стварном животу и објективном људском доживљају.
Ако друштво не штити новинаре и не његује разноликост мишљења, гуши слободну ријеч, оно неминовно губи способност да разликује манипулацију од истине. Слобода медија и културна разноликост нису ни прости симболи, ни празни слогани – они су свечовјечанска водиља, путоказ између илузије и реалне слободе, између апатије и ангажмана, између страха и храбрости.
Будућност припада онима који имају храбрости да питају, да слушају, да оспоравају, и који не пристају на површне информације и празне ријечи, на притиске и манипулације. У тој напетости, између двије крајности, лежи и опасност, и могућност – избор је наш.
Критика би требало да буде једноставна и искрена, али је њено остварење у пракси изнимно захтјевно и углавном недохватљиво. Информација је данас брза, плитка и често сервирана као инстант задовољење ега појединаца и интересних група, у првом реду политичких чинилаца; она умјесто просвјећивања, ствара конфузију, осјећај немоћи и апатије. У исто вријеме, Дан културне разноликости нас подсјећа да размјена идеја и плурализам мишљења нису луксуз, већ предуслов цивилизацијске отпорности. Друштво које одбија да слуша различите гласове, које не његује дијалог, лако постаје затворени систем засићен сопственим митовима и самодовољношћу.
Будућност, нажалост, не гарантује, нити наговјештава побољшање и напредак. Слободни медији би могли постати привилегија неколико одабраних, док би већина опстајала у затвореним дигиталним ехо-коморама које умртвљују критичко размишљање и утишавају све „неприкладне“ звукове. Разноликост може остати само естетски украс, док стварни дијалог нестаје, постајући дијелом неких заумних простора. Ипак, нада постоји у онима који питају, провјеравају и оспоравају, који настоје да сачувају оно зрнце части и правде. Слобода медија и културна разноликост огледало су и наше генетске (не)зрелости: њихово непоштовање води ка папирнатој или пластичној илузији слободе, лијепој за друштвене мреже и екране, али мртвој у стварном животу и објективном људском доживљају.
Ако друштво не штити новинаре и не његује разноликост мишљења, гуши слободну ријеч, оно неминовно губи способност да разликује манипулацију од истине. Слобода медија и културна разноликост нису ни прости симболи, ни празни слогани – они су свечовјечанска водиља, путоказ између илузије и реалне слободе, између апатије и ангажмана, између страха и храбрости.
Будућност припада онима који имају храбрости да питају, да слушају, да оспоравају, и који не пристају на површне информације и празне ријечи, на притиске и манипулације. У тој напетости, између двије крајности, лежи и опасност, и могућност – избор је наш.
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар