Вјечита тама пјесничке слободе

(Трипковићева крв пјесника)

Миодраг Трипковић

Шта може писац да уради пред запањујућом брзином времена, и откуд толико снаге у једном крвотоку, толико концизности и сведености, толико одлучности да се отргне и супротстави општем пропадању, деконструкцији. Живот литературе и живот литерате – неразлучиво двојство чија заједничка нит траје паралелно са временском вертикалом, добило је у данашњици специфичну архитектуру и функцију. Мистика књижевног стваралаштва, сагледана кроз оптику тајновитог ритуала у тренутку док дјело настаје, као и укупан слијед материјалних и психолошких елемената који доводе до коначног продукта, толико су прожеле ововремену литературу да је (а има ли уопште и потребе) у обиљу и слободи документаризма готово немогуће препознати фикцију. Литература опстаје као докуменат, као предложак чији сегменти остају на располагању будућности. На питање – да ли се она истовремено и у цијелости претвара у докуменат, у смислу самих градивних чињеница – могло би се, као и у случају претходне констатације, одговорити узвратним питањем – па зар књижевност, у већој или мањој мјери, то није била од свога постанка. Није ли, на крају, документаризам свијест која је покорила савременог човјека?
Управо неколико тек овлаш дотакнутих дилема, чија је загонетност и полемичност кроз историју неријетко до скандала потресала свјетску књижевну јавност, само је конструктивна, рекло би се, средишња линија књиге прича и есеја Миодрага Трипковића.
Ни у етичком ни у естетском смислу, као ни стилским и садржинским ефектима, Трипковићева „Крв пјесника“ нема свог правог претходника, дјело с којим би могла да се пореди и квалификује, било то у теоријском или историјском смислу. Превредновање општих категорија и њене рефлексије на укупну књижевну слику једног времена, те утицај на општеприхваћене ставове и усвојене норме, дате су и у овој књизи прожимањем ерудиције и поезије, теоријске и етичке мисли, склапањем мозаика од наизглед несклопивих дијелова.
Супротстављање гледишта и изворна интерпретација доживљеног омогућили су да „Крв пјесника“ постане књига којој финални изглед даје сваки читалац понаособ. У једном од есеја Трипковић најприје записује:“Зар није већ Бодлер тврдио да је искучива страст за умјетношћу рак који све остало прождире?“, а само неколико пасуса даље: „У случају овог пјесника (А. Секулића, прим. а.) показало се да се поезија не може одабрати, да она не може бити искључиво питање заната, пуко, блиставо гомилање ријечи. Она или проговори или не проговори кроз пјесника“.
Два цитата, који нису нити усамљени, нити нарочито специфични, а који су при том још истргнути из природног књижевног окружења препуног ефикасних обрта, оправдавају у овом случају категорију читаоца-аутора принуђеног да након свега неминовно посегне за властитим тумачењем.
Taкoђе се мора констатовати да Трипковић не прати хронолошку линију, те да одабир најчешће интригантних тема за сврху има извођење суштинских преокрета који, без обзира на чињеницу да се ради о тридесетак формално различитих текстова, јасно показују постојање централног нерва из којег се грана хиљаде влакана, сваки са својим чулним завршетком. Из тако формираног трансцеденталног тијела струји енергија пјесничког духа, а његова литерарна функција транспонује се у козмогонијску реакцију којом се умножавају књижевни свјетови. Прије би се, дакле, могло рећи да Трипковић настоји да оживи аналогијске везе и системом пажљивог одабира исцрта укрштеницу ослоњену на тачке семантичких изведеница чије се линије пружају у онтолошки бескрај. Мисаоне апликације своде се на крају у универзално језгро из којег се опет црпу сопстевна увјерења о умјетничким подухватима и њиховим латентним структурама.
„Крв пјесника“ није производ аутопоетичке афирмације (што би с обзиром на концепт могла да буде), као што од ње није могуће изоловати ни ауторове опсервације о есенцијалним поетичким и друштвеним чињеницама. Поетика и политика различитих историјских секвенци прожимају се кроз ову књигу са данашњицом, тежећи да потврде дух слободног човјека и успоставе пропорционални однос са унапређењем слободе свијета уопште.
Нова књижевна грађевина – „Крв пјесника“, са изворном конструкцијом изведеном из комбинације различитих литерарних поступака, стилских и жанровских елемената, допринос је укупном настојању да се што конкретније сагледају суштинске дилеме. Њена хомогеност се огледа у успјешном склопу различитих проседеа. Солилоквији, лирски пасажи и дескриптивна ширина, уметнути у истински чињенично ткиво, дају цјелокупну слику живота, онаквог какав он јесте, а самом аутору отварају пролаз у есенцију веристичког простора.

Оваква конфигурација текста онемогућава, дакле, да се утврди јасна жанровска граница. „Крв пјесника“ је и збирка прича, и свједочанство и поезија. Она је бескрајна, свевремена линија низ коју се сливају и етичке и естетске ријеке. У таквом окружењу, живот се у сталном циркулисању самоиспољава – прелази из једног облика у други, све док у потпуности не премрежи литературу и завлада њоме. Паралелно с овим, наравно, тече инверзни поступак, оба видљива тек у свом коначном облику. Управо због свега овога, „Крв пјесника“ постаје парадигма у књижевној пирамиди, она препознаје и интерпретира нове садржаје и нове околности у којима се смјењују живот и литература.

 

Ђорђе Брујић