У сјенци историје

(Лирски и прозни записи Јована Дујовића)

Јован Дујовић

Српски књижевник, новинар и публициста из Црне Горе, Јован Дујовић (1938–2015), оставио је иза себе богат опус који обухвата поезију, прозу, публицистику и радове за дјецу. Ипак, његово дјело остаје недовољно истражено и широј јавности слабо познато, што је судбина многих аутора који су дјеловали изван главних књижевних центара. Упркос томе, Дујовићево стваралаштво карактерише дубока емотивност, родољубље и суочавање с тешким историјским темама, чиме је оставио значајан траг у савременој српској књижевности.
Можемо рећи да је поезија, ипак, свједочанство „отворених рана“.
Дујовићева поезија представља централни дио његовог стваралаштва, прожет личним и колективним траумама. О томе свједочи и сам наслов једне његове збирке, „Отворене ране“, који најбоље описује лирски проседе и тематску преокупацију. Лирски субјекат Дујовићеве поезије често је свједок и учесник историјских збивања, а његови стихови проговарају о злу и патњи, као да „извештава из пакла“. Овај приступ даје Дујовићевој поезији не само личну, већ и универзалну димензију.
Тематски, Дујовићева поезија се може подијелити у неколико кругова. Један од њих свакако је родољубива поезија, која дубоко промишља о судбини народа и завичаја. У тексту „Злочин без казне у поезији Јована Дујовића“, Будимир Дубак примјећује како је Дујовић „сваком злу погледао у очи“, па и оном које се обрушило на нас 1999. године, односно у вријеме агресије НАТО пакта на српски народ. Кроз стихове се провлачи сјећање на болне догађаје, колективне трагедије и неправде, што ствара снажан утисак хронике страдања.
Поред историјске тематике, Дујовићев лирски израз је обојен и интимистичким тоновима. Његова поезија истражује унутрашње пејзаже, личне успомене и размишљања о животу, смрти и пролазности. У тој лирској синтези бића и живота, како је примјећено у једном од текстова у дневном листу Дан, Дујовић спаја лично и опште, стварајући слојевиту и емотивно набијену слику свијета. Кроз стихове се често провлачи мотив сјећања на ратно дјетињство, проведено у сиромаштву и страдању. Дујовићево одрастање као сирочета у ратно доба оставило је неизбрисив траг на његову душу, а ови ожиљци су постали „родно место“ његове поезије.
Форма Дујовићевих стихова варира, али увијек служи експресији теме. Он користи једноставан, јасан језик, прожет снажним метафорама и симболима, како би директно пренио бол и тугу. Његова поезија не претендује на херметичност, већ на непосредност и снагу емоције. Тиме се постиже снажан ефекат на читаоца, који се лако може поистовјетити са патњом лирског субјекта.
Посебно треба погледати у прозно огледало историје и савјести Јована Дујовића.
Поред поезије, Јован Дујовић је био плодан и у прози, пишући романе и приповјетке, као и историјске студије и публицистичке текстове. Као и у поезији, и у прози је овај писац најчешће заокупљен историјом и њеним посљедицама на појединца и колектив. Његова проза се често бави интригантним, контроверзним и мрачним догађајима из црногорске историје, освјетљавајући их из новог угла.
Један од примјера је дјело „Сукоб Књаза Николе са Црногорским војсковођама“, у којем Дујовић, као историчар и публициста, темељно анализира и расветљава сложене односе и сукобе који су обликовали црногорску историју. Сличан приступ примијењен је и у књизи „Његош између интрига и отрова“, гдје Дујовић дубоко залази у историјске архиве како би разоткрио скривене истине и мрачне приче које окружују великог црногорског владара и пјесника. Ови прозни радови нису само сува историјска фактографија, већ су прожети снажном емоцијом и ауторским ставом, што их чини читљивим и занимљивим широком кругу читалаца.
Поред историјских тема, Дујовић се бавио и савременим темама, истражујући моралне дилеме и друштвене проблеме свог времена. У приповјеткама, као што је збирка „Статисти“, приказује фрагменте људских судбина, малих људи у вртлогу великих догађаја. Његова проза одликује се реалистичним приступом, али и снажном психолошком анализом ликова, чиме Дујовић ствара увјерљиву слику друштвене стварности.
Посебно мјесто у његовом прозном опусу заузима стваралаштво за дјецу, као што је роман "Тајне Бај-дола". Кроз ова дјела се показује Дујовићева свестраност и способност да се прилагоди различитим жанровима и читалачкој публици. Писана јасним и приступачним језиком, она дјеци нуде приче о авантурама, пријатељству и одрастању, али уједно носе и дубље моралне поруке.
Посебан сегмент Дујовићевог стваралаштва чини новинарство, али никада не само, него увијек у најдубљим везама са књижевношћу. То бисмо могли назвати „двоструком перспективом“ стваралаштва овог аутора.
Јован Дујовић је успјешно спајао новинарски и књижевни рад, што је видљиво у стилу и темама његових дјела. Као новинар-фељтониста, имао је изражену потребу да документује и интерпретира стварност, да се бави конкретним догађајима и људским судбинама. Такав новинарски приступ се пренио и на његов књижевни рад, дајући му посебну димензију.

У публицистичким радовима и фељтонима, Дујовић је користио књижевне елементе, попут живописних описа и драматичних заплета, како би читаоцу приближио историјске и политичке догађаје. Са друге стране, у својим књижевним дјелима, посебно прозним, користио је истраживачки приступ новинара, „копајући“ по архивима и документима како би што вјерније приказао историјску позадину. На тај начин, Дујовић је створио јединствен хибридни жанр, који се креће на граници између фикције и фактографије.
Новинарска професија га је научила да директно и без увијања проговара о тешким темама. У тексту „Злочин без казне...“, Будимир Дубак наглашава да је Дујовић директно проговорио о злочину без казне 1999. године, не плашећи се да се суочи с болном истином. Ова храброст и интегритет су карактеристике Дујовићевог стваралаштва, без обзира на жанр.
Књижевно дјело Јована Дујовића, дакле, представља значајан допринос савременој српској књижевности не само у Црној Гори, иако му можда није посвећена пажња коју заслужује. Кроз поезију, прозу и публицистику, писац је свједочио о трагичној историји и патњи свог народа, али и о интимним преокупацијама. Његово стваралаштво карактерише дубока емотивност, искреност и храброст да се суочи с тешким темама. Користећи новинарску прецизност и књижевну снагу, Дујовић је створио опус који остаје трајно свједочанство о времену и људским судбинама.
Иако је стваралаштво Јована Дујовића и даље у сјенци, његова дјела су важна карика у разумијевању историје и духа народа из којег је потекао. Поезија, која извире из „отворених рана“, и проза, која расвјетљава мрачне историјске тајне, остају трајни споменик једном аутентичном и храбром књижевном гласу. Анализа и вредновање Дујовићевог рада тек треба да доживе своју пуну афирмацију, чиме би се испунила празнина у савременој књижевној критици.

Ђорђе Брујић