Проф. Трипо Нинчић: Љубав према природи и спорту

СЈЕЋАЊЕ (НЕВЕСИЊЕ, 1941 - ДЕРВЕНТА, 2018)

Трипо Нинчић

Уважени просвјетни радник и бивши директор дервентске гимназије Трипо Нинчић и данас траје у драгим успоменама суграђана у Дервенти, као и у сјећањима оних из родног Невесиња, па се на овај начин и ми присјећамо његовог животног пута и професионалног дјеловања у граду у коме је провео готово цијели живот. Трипу Нинчића, као основца, мучиле су бриге како и гдје да упише средњу школу јер у Невесењу, далеке 1958. године, није било ни једне средње школе у коју се могло уписати, а поготово не пољопривредне школе, како је жељела њена мајка Милица. Зато је Трипо морао из Невесиња кренути у Дервенту, гдје је живио и радио његов старији брат Михајло.
Испоставило се да није било воље мајке да дијете иде у школу и братове помоћи, Трипо, можда, никада не би упознао Дервенту и у њој започео школовање – свој даљи рад и живот.
Трипо је рођен 1941. године у селу Оџак код Невесиња и ту завршио прво четворогодишњу, а затим осмогодишњу школу. 1958. године у Дервенти је уписао, а у Бањалуци завршио, Средњу пољопривредну школу.
– Мајка Милица је била неписмена, али веома ”промућурна” жена. Рачунала је у то вријеме да је штета завршити школу за коју нема посла, а сматрала је да је то баш пољопривредна школа, која највише даје могућности да се дијете у животу снађе. Брат Михајло, након преране смрти оца Николе, бринуо је заједно с мајком о млађим сестрама и браћи, па смо се тако сви школовали, казује Трипо.
У Дервенти брат Михајло се задржао двије године, па је премјештен у Бањалуку. Трипо је морао за њим, јер није могао остати сам. У Бањалуци је завршио средњу школу, а онда, уписао Природно-математички факултет у Сарајеву, гдје је успјешно дипломирао 1966. године на смјеру биологија.
– Увијек ме привлачила природа и то сам волио још од дјетињства, па сам се заинтресовао за биљке и животиње, те сам након средње школе настојао да упишем нешто у вези с тим, односно биологију. По завршетку студија, добио сам 1968. године посао професора у Учитељској школи у Дервенти. Ту остајем једну годину и одлазим у Хан Пијесак да радим у Гимназији. Након шест мјесеци рада у Хан Пијеску одлазим у Котор у Институт за биологију мора, каже Трипо.
У Дервенту поново долази 1975. године као професор у Средњој пољопривредној и медицинској школи. Од тад ће овај град над Укрином дефинитивно постати стално мјесто његовог боравка.
Боравак у Котору је био веома интресантан, јер је радио на пословима које је волио, а то је испитивање биологије мора. За то вријеме имао је привилегију и част да борави у Француској на посебном школовању и специјализацији за област рибарства.
У Дервенти је 1991. именован за директора Средњошколског центра, а 1992. године за директора Гимназије са техничким школама, а на тој функцији Нинчић остаје све до пензионисања 2006. године.
Професор Трипо се вјенчао са Олгом Ивановић из Котора са којом од 1972. године сретно живи и стекао је с њом двоје дјеце, сина и кћерку.
Осим биологије и природе, од првих школских дана, Трипу је интресовао спорт, па је највише проводио слободно вријеме на теренима за одбојку. Играо је у неколико одбојкашких клубова, а највећи допринос је дао у раду Женског одбојкашког клуба ”Дервента” као спортски радник, па се и његовом заслугом овај клуб успјешно такмичи у Првој одбојкашкој лиги Републике Српске.
Радо сјећа и својих тешких дана из дјетињства за које каже да је сву дјецу у породици пратило увијек сиромаштво и биједа, јер су остали веома рано без оца, па су се мајка и најстарији брат морали бринути за четворо мале дјеце.
– Мајка је увијек говорила да нема живота без школе и да ко заврши школу може боље да живи, јер без школе нема хљеба и не може се на шкртом камењару живјети ни са школом, поготово без школе, и да треба ићи из камењара у бољи свијет, сјећа се Трипо.
Зато, професор Трипо, као искусни школски педагог, који је скоро читав радни вијек посветио раду са омладином, не може да прихвати чињеницу да се млађи лако предај. Увијек је савјетовао својим ученицима да не губе наду, како би успјели да заврше школу и да буду сретни људи у животу.
Као дјечак био је, како се то каже, „живо дијете” и кад је имао једну годину живота играјући се пао је у жар, па је задобио опекотине по лицу, од чега и данас носи ожиљке, а у четвртом разреду сијекући дрва посјекао је прст на руци, што му никад у животу није предстваљало неку неугодност нити је доживио ради тога неку животну неприлику. – То све што сам доживио у дјетињству и кроз живот, није било ништа од оног што ћу, као професор и педагог, доживјети 1992. године у заробљеништву. То је на мене оставило лоше успомене, најтеже последице и животне ожиљке, које не могу никако заборавити ни пребољети, јер сам био заробљен од стране својих ученика, колега професора и познаника из града за који су ме до тада везале само лијепе успомене. У логору сам задржан 27 дана, прича професора Трипо Нинчић.