(Биљешка о поезији Татјане Бијелић, „Рихтање ребра“, и осталог)
 |
| Татјана Бијелић |
Вјероватно се због тога и питамо у којем то себи завршавамо након проласка кроз књижевно дјело, и у којем животу, подразумијева се.
Ових неколико питања затварају нам онај најшири круг око поезије Татјане Бијелић, без намјере да било шта генерализујемо, уопштавамо и самоувјерено самозакључујемо. Јер то, ако ћемо говорити искрено, у, и о, овој поезији није могуће. Гдје се то Татјана Бијелић налази, у којој себи (свијету) и у ком животу док пише „Рихтање ребра“. Све оне апстрактне слике, на махове тврд и опор језик, опредијељено ироничан, па чак и „обрнуте“ стилске фигуре, не могу а да не створе забуну. Зашто ауторка користи ријеч „рихтање“, умјесто намјештање, подешавање, враћање, зглобљење...? А онда израз „ребра“? Ево нас, дакле, код неке врсте алитерације, како то учисмо у школама (рихтање ребра)! Али, опет али – зашто ребра (а не лопатице, скочног зглоба, кључне кости, пателе...) – „...и створи Бог Адаму жену од његовог ребра...“. Е, сада је то већ проблем метафизике! Зато се и намеће она пређашња упитаност – у ком то животу и свијету живи Татјана Бијелић!
Пише ли она неку дужу пјесму о себи, из неке искошене перспективе и варљивог сјећања, или експериментише стихом, ријечју, сентенцом, и на крају, неизбјежно, емоцијом?
Најједноставнији, и очекивани одговор је – пише пјесму и о себи, и о пјесми. Неријетко затворено и збуњујуће, за већину нас који покушавамо да читамо – „нечитко“ и малне стенографски. Као да очекује да не буде пјеснички потпуно декодирана. У херменеутичком контексту ствари постају још занимљивије, јер у њему разумијевање поприма облик откључавања значења текстова или догађаја.
Зато се овај одговор наведен прије двије-три реченице унапријед чини непоузданим, можда и неприкладним, мада га ни у ком случају не треба потпуно искључити, или одбацити.
Да је наша сумња у некој мјери оправдана, да се дјело може посматрати и као експеримент потврђује и сама ауторка која књигу „Рихтање ребра“ номинално одређује као „роман у стиху“!
Ако је тако, а зашто не бисмо вјеровали аутору, онда је пред нама „епска пјесма“, или, у најбољем случају, поема.
Дакле, већ од насловљавања улазимо у онај поменути простор „обрнутих“ тропа и разарања устаљених дефиниција и форми.
Да ли је значајно за „роман“ што је написан у првом лицу женског рода? Можемо ли због тога да га сматрамо документом, „опјеваним“ сопственим искуством?
Прецизније речено, како онда објаснити све оне освијетљене негативе, оне „прогореле“ слике које „роман“ вежу у неку не толико компактну цјелину, а опет нам дају осјећаје комплетне осликаности и доречености, без обзира на жанровска „неповјерења“.
Не говоримо овдје само о визуализацији, слици/фотографији, него и о оним другим „сликама“ – мириса, додира, слуха...
Пробамо ли сада да се вратимо на почетак и ону оцјену о изглобљености текста, и мјестимично промуклог, храпавог и огорченог језика, неминовно увиђамо да смо ушли не у психолошки свијет „лирског субјекта“, него у саму психу и срце аутора. Из те перспективе све нам, некако, бива јасније и свјетлије, постаје разданитије.
Женско наслијеђе у „роману“ несумњиво постоји, али та молекула не садржи у себи апсолутност. Она се региструје на нивоу чињенице, тако да и у самом дјелу, или највећем дијелу њега као таква остаје у плићим сферама.
Дубина се постиже у личном, ауторском и искуственом. Приступ и начин интерпретације опет су неминовно везани за Бијелићкина лична искуства, и преференције.
Можда сада дјела Татјане Бијелић читамо из нетипичног положаја и са нетипичним искуством у односу на друге читаче, па дозвољавамо себи неке неуобичајене „грешке“ и виђења.
Управо због тога допуштамо сами себи да, могуће, сувише смјело и самоувјерено устврдимо како овај „роман“ Татјане Бијелић настаје у задњих тридесетак година. Та временска дистанца се на неки необјашњив начин осјети у текстуалном етеру или плазми, који нас све заједно обгрљавају.
Понудила нам га је тек онда када га је добро психолошки и лирски обрадила, дјелајући у неким заумним свјетовима, и „подрумима доњим“, згуснутог у њеној мјери одвојеној од већине и често, можда, усамљеној.
Када би нам након свега непознати неко поставио сасвим логично питање – има ли у тој авагардности, модерности и апстракцији нешто „лијепо“, нешто што би истовремено и растужило и обрадовало, било њежно и сјетно, било топло и остало при срцу – не знамо шта бисмо могли одговорити.
Па, има, наравно! И то често наглашено, ако ћете вјеровати на ријеч! А ако нећете, узмите па прочитајте – сигурни смо да ћете ви препознато орбите која ми нисмо видјели, а које, вјерујемo, заједно и једновремено тражимо.
Најједноставнији, и очекивани одговор је – пише пјесму и о себи, и о пјесми. Неријетко затворено и збуњујуће, за већину нас који покушавамо да читамо – „нечитко“ и малне стенографски. Као да очекује да не буде пјеснички потпуно декодирана. У херменеутичком контексту ствари постају још занимљивије, јер у њему разумијевање поприма облик откључавања значења текстова или догађаја.
Зато се овај одговор наведен прије двије-три реченице унапријед чини непоузданим, можда и неприкладним, мада га ни у ком случају не треба потпуно искључити, или одбацити.
Да је наша сумња у некој мјери оправдана, да се дјело може посматрати и као експеримент потврђује и сама ауторка која књигу „Рихтање ребра“ номинално одређује као „роман у стиху“!
Ако је тако, а зашто не бисмо вјеровали аутору, онда је пред нама „епска пјесма“, или, у најбољем случају, поема.
Дакле, већ од насловљавања улазимо у онај поменути простор „обрнутих“ тропа и разарања устаљених дефиниција и форми.
Да ли је значајно за „роман“ што је написан у првом лицу женског рода? Можемо ли због тога да га сматрамо документом, „опјеваним“ сопственим искуством?
Прецизније речено, како онда објаснити све оне освијетљене негативе, оне „прогореле“ слике које „роман“ вежу у неку не толико компактну цјелину, а опет нам дају осјећаје комплетне осликаности и доречености, без обзира на жанровска „неповјерења“.
Не говоримо овдје само о визуализацији, слици/фотографији, него и о оним другим „сликама“ – мириса, додира, слуха...
 |
| "Рихтање ребра" |
Женско наслијеђе у „роману“ несумњиво постоји, али та молекула не садржи у себи апсолутност. Она се региструје на нивоу чињенице, тако да и у самом дјелу, или највећем дијелу њега као таква остаје у плићим сферама.
Дубина се постиже у личном, ауторском и искуственом. Приступ и начин интерпретације опет су неминовно везани за Бијелићкина лична искуства, и преференције.
Можда сада дјела Татјане Бијелић читамо из нетипичног положаја и са нетипичним искуством у односу на друге читаче, па дозвољавамо себи неке неуобичајене „грешке“ и виђења.
Управо због тога допуштамо сами себи да, могуће, сувише смјело и самоувјерено устврдимо како овај „роман“ Татјане Бијелић настаје у задњих тридесетак година. Та временска дистанца се на неки необјашњив начин осјети у текстуалном етеру или плазми, који нас све заједно обгрљавају.
Понудила нам га је тек онда када га је добро психолошки и лирски обрадила, дјелајући у неким заумним свјетовима, и „подрумима доњим“, згуснутог у њеној мјери одвојеној од већине и често, можда, усамљеној.
Када би нам након свега непознати неко поставио сасвим логично питање – има ли у тој авагардности, модерности и апстракцији нешто „лијепо“, нешто што би истовремено и растужило и обрадовало, било њежно и сјетно, било топло и остало при срцу – не знамо шта бисмо могли одговорити.
Па, има, наравно! И то често наглашено, ако ћете вјеровати на ријеч! А ако нећете, узмите па прочитајте – сигурни смо да ћете ви препознато орбите која ми нисмо видјели, а које, вјерујемo, заједно и једновремено тражимо.
Ђорђе Брујић
------------------------------------------------------------------------------------------------
Татјана
Бијелић је
редовна професорица англоамеричке књижевности на Филолошком
факултету Универзитета у Бањој Луци, књижевница, преводитељица и уредница
научног часописа Филолог. Објавила је бројне научне и стручне
радове, неколико монографија, три збирке поезије (Карта више за пикарски
транс (2015), Два пута из Оксфорда (2009), Руб
без руба (2006)), као и роман Длаке на језику (2024)
и роман у стиху Рихтање ребра (2025).
Добитница је награде „Ристо Ратковић” за најбољу књигу поезије на
простору Црне Горе, Хрватске, Србије и Босне и Херцеговине (2016) и
награде „фра Грго Мартић” за најбољу књигу поезије у БиХ (2015).
Године 2012. била је побједница БиХ избора за Европски пјеснички турнир, а
награду „Љупко Рачић” за пјеснички првенац освојила је 2006. године.
Заступљена је у антологијама и зборницима, превођена на њемачки, енглески,
словеначки, македонски, мађарски и дански језик.
--------------------------------------------------------------------------------------------------
* * *
Мама је стигла пјешке по мркломе мраку
чула сам шушкање кеса и скочила да је загрлим
она каже успјели смо али ништа ме не питај
у шуми нам је цркао ауто
у којој шуми, шапћем
како у којој све је то иста шума
с ове и с оне стране виде се очи вукова
али љето је па су мање гладни
е да су нас напали
дала бих све ово месо што сам носила
град је језиво пуст нема ни војске
у кући је већ неко био
одвалио браву
има русваја
али узела сам албуме са сликама
и донијела ти нечије писмо
тражим писмо по кесама али мама каже није ту
писмо је на сигурном а сад брзо у кревет
читав кумалук спава и није лијепо
да људима реметимо сан
она каже успјели смо али ништа ме не питај
у шуми нам је цркао ауто
у којој шуми, шапћем
како у којој све је то иста шума
с ове и с оне стране виде се очи вукова
али љето је па су мање гладни
е да су нас напали
дала бих све ово месо што сам носила
град је језиво пуст нема ни војске
у кући је већ неко био
одвалио браву
има русваја
али узела сам албуме са сликама
и донијела ти нечије писмо
тражим писмо по кесама али мама каже није ту
писмо је на сигурном а сад брзо у кревет
читав кумалук спава и није лијепо
да људима реметимо сан
(Одломак из романа у стиху „Рихтање ребра“)
Нема коментара:
Постави коментар