Диптихон

Опатовина - Топуско

I

Сва твоја љуба из мог сна је кришом
У моје маште доспела пред снегом,
Лимени олук још одзвања кишом
У твоме гласу под далеким брегом;

У полутами склопљен озборима
Дишем за двоје у једноме даху:
На твојој усни обмотана зима,
Кроз мирис вина нестајем у праху,

И не знам знамен за твоју лепоту:
На столу празна чаша са две влати
Покислих травки и страсти за доброту...
Зацарила зора, сабрани су сати.

Низ исту стазу ходе наше сени,
И сваки је корак у једноме мени.

II

Сад ћемо знати да прођемо парком
Оним стазама куд вене врелина,
Листом кестена, чашком и шумарком
Кроз винску маглу, над којом зрелина

Буди сва наша несуђена сања:
Сва су времена у јединој тајни
Док се у нама нижу пропадања,
Из стварног себе у свет доживљајни.

Шапат тек чујан, жена – мокра сенка,
Густи се бршљан пустио уз стену,
Све док се листа жутило јасенка
У слепом себи наслућујем жену,

Која је покров по белој долини
И над њом згрушан додир у тишини.

Ђорђе Брујић