Ђорђу Брујићу
 |
| Миљан Николић |
нијемо је вријеме, зло огледало, у ком ћути
нијемо је све што је ту стало, у својој смрти.
путокази не знају, куд је прошао човјек...
тражећи своју сјенку, изгнану из стварности.
расуле се куће, на праг, зид и цријеп. дрвеће,
ћути на рубу ноћи, увело од старости.
у траг свој црн, загледано, тихује стољеће.
вјетри вијоре ријечи о сухим стабљикама
наших слутњи... да смо овдје остали без гласа,
сретно упокојени сопственим навикама.
дио по дио и овај ће предио једном
постати пепео, када вријеме за то стаса
и ми ћемо, изнова, васпостати заједно...
Нема коментара:
Постави коментар