(Осврт на фрагменте књижевног стваралаштва песника
Ђорђа Нешића)
 |
| Ђорђе Нешић |
Након дугог низа књига и читалачких опсервација увек нам се чини да је остало премало простора за нас, односно за наше покушаје да кажемо – оно што мислимо, а поготово оно што осећамо.
Могли бисмо по овом следу кренути од почетка – од песама које нису заступљене у антологији (Вероватно је била на кушњи одлука о квалитету и извесној стилској уједначености?) па до најновијих, не осврћући се ни на антрополошки, ни на егистенцијалистички контекст, при чему бисмо се, наравно, огрешили и о песму, и о аутора, и о себе, што у коначници значи – и о књижевност.
Нешићево песништво је углавном описивано као песништво Паноније, Дунава, Старе Драве (...) као заљубљеност у природу – од оне травке у шљивику или винограду па до рибљег и подводног (!) света из црноморског слива. Не изазива ли овакав приступ управо запитаност о ономе што је претходило нашој новој ери – „о љутој трави на љуту рану“, „домаћима“ у зимским огњиштима, док низ Дунав пишти северац сув као „тополе са бачке стране“.
Подводни свет је нарочито интригантан – шта се то крије испод дубоког лега у дунавским или дравским меандерима којима лети слободно газимо покушавајући да у мрежасте сакове ухватимо смуђа, сома, кечигу, или штуку, ако имамо више среће. Где лети нестаје тај тајанствени и застрашујући зимски свет стегнут између леда и речног муља?
Разговарање о поезији Ђорђа Нешића углавно се своди на разматрање тих „устаљених“ белих сенки – цркве, вере, сеобе, традиције, Бијелог Брда, Ердута, Даља, Вуковара, Дунава, Миланковића, границе, већине/мањине (...) премда већина/мањина разуме да то јесу универзални мотиви без којих би, између осталих, поезија Ђорђа Нешића постала нетипична, можда и непрепознатљива, и остала без оних обриса које је у/на себи носила, и које ће, вероватно и у наредном добу носити у унутрашњој себи.
Сада је, можда, време да променимо перспективу и кажемо неколико речи о оном делу Нешићевог твораштва, о коме се, чини се, није довољно ни говорило ни писало, а које нам отвара многе тајне о његовој поезији.
Реч је, није тешко претпоставити, о књизи „Лук и вода“, вероватно о најпопуларнијој и најчитанјој књизи нашег аутора, која је до овог момента доживела три издања. (Чули сам, мада непроверено, да је у припреми и четврто, допуњено издање, али нам немојте веровати на реч!)
И ту су се, баш кроз ту књигу, помешала херменаутичка и метафизичка знања и значења, првенствено везана за принцип отључавања смисла и његовог разумевања.
„Лук и вода“ – завичајни речник – како је номинално означено ово дело, књига је у којој паорска ширина, дубина бразде на књижевној њиви поприма друге димензије. У њој су, рекли бисмо, декодиране многе истине које су остале иза шкргута браве у поезији Ђорђа Нешића.
Синтагма „лук и вода“ је типичан одраз Нешићеве духовности и духовитости (иако се књига могла названити и „Шарена мама“) „Помоћна“ реч „речник“ је неминовна и допуњује значење које садржај носи, не само у сопственом, вредносном контексту, него и далеко шире – према читаоцу и његовој перцепцији.
Речник је у овом смислу азбучна категоризација и каталогизација, дисциплиновано сложена, али ван научних лингвистичких образаца. Речи немају низове граматичких одредница – свака реч је прича за себе, обрађена најпре у аутору, па онда помешана са антрополишким и завичајним везама и визијама. Речи, њихово значење, објашњавају се причама аутора, догађајима заумно скривеним из детињства; појашњавају се песмама, сведочењима о обичајима и веровањима, досеткама, и народним усменим предањима. Зато ћемо, примера ради, веома сликовито сазнати шта у Нешићевом завичају значи реч „маст“.
Кроз такав приступ књига „Лук и вода“ није извориште забаве, него пре свега озбиљно осмишљено књижевно-уметнико дело, онако каквима су најбоља дела те врсте у домаћој и светској књижевности. Имали бисмо о „Луку и води“ (колико год нам драго, смешно и духовито звучао овај наслов) још много тога озбиљног да кажемо, али је за то потребна и дубља анализа и већа помоћ историје књижевности.
Када смо већ закорачили у „озбиљну“ причу о „Луку и води“ никако не желимо да сакријемо нашу давнашњу тврдњу, изречену приликом једне од промоција у Осијеку, да је баш ова књига један од наших озбиљнијих савремених романа, иако не вјерујемо да ће се и сам аутор са тиме сложити.
Доказа за овакву тврдњу је приличан број и није претешко заступати наречени став. При томе треба имати на уму да говоримо о савременом делу са свим мета и интертекстуалним подлогама. О слободи надградње и „играња“ текстовима и његовим надоблицима, мешању жанрова, „искошеним“ гледиштима, под текстом, и над текстом...
Граматичким и језичким опитима... Мешањем тропа и синтаксичких структура.
Није ли, уосталом и Раблеов „Гарантуа и Пантагруел“, додуше у сасвим другом периоду, простору и ондашњим околностима (...) израстао у роман који тада нико није разумео, па самим тим ни прихватао, проникао у пример дела са свим оним измештеним пространствима, догађајима, ликовима (...) деконструктиван наспрам претходних литерарних остварења, при чему је као најбољи пример остао до данас.
Да се не би заметнула забуна – готово ниучему не покушавамо да поредимо ова два остварења. Немогуће је упоређивати неупоредиво, а и нема потребе за тим, јер су то недохваљива и сабласна небесја. Била би таква намера чиста „похвала лудости“.
Жеља нам је била да дамо један, извесно, сликовит пример како је могуће да у непоредивим добима, другачијим временима, измењеним књижевним праксама, животним приликама, ипак постоје оне најситније копче (они дрихери) које у овим двама у целини немерљивим делим, имају своје минимуме сусрета и веза, своје тајне копче. Чињеница је да Нешићево писмо има апсолутно својствен и самобитан пут, али та уска стазица којом се креће, ипак, води из ове наше, назовимо је савремене епохе, у нека будућа времена и ка неким будућим људима, који ће је, вероватно, гледати другачијим очима и упијати другачијим разумевањем.
Могли бисмо по овом следу кренути од почетка – од песама које нису заступљене у антологији (Вероватно је била на кушњи одлука о квалитету и извесној стилској уједначености?) па до најновијих, не осврћући се ни на антрополошки, ни на егистенцијалистички контекст, при чему бисмо се, наравно, огрешили и о песму, и о аутора, и о себе, што у коначници значи – и о књижевност.
Нешићево песништво је углавном описивано као песништво Паноније, Дунава, Старе Драве (...) као заљубљеност у природу – од оне травке у шљивику или винограду па до рибљег и подводног (!) света из црноморског слива. Не изазива ли овакав приступ управо запитаност о ономе што је претходило нашој новој ери – „о љутој трави на љуту рану“, „домаћима“ у зимским огњиштима, док низ Дунав пишти северац сув као „тополе са бачке стране“.
Подводни свет је нарочито интригантан – шта се то крије испод дубоког лега у дунавским или дравским меандерима којима лети слободно газимо покушавајући да у мрежасте сакове ухватимо смуђа, сома, кечигу, или штуку, ако имамо више среће. Где лети нестаје тај тајанствени и застрашујући зимски свет стегнут између леда и речног муља?
Разговарање о поезији Ђорђа Нешића углавно се своди на разматрање тих „устаљених“ белих сенки – цркве, вере, сеобе, традиције, Бијелог Брда, Ердута, Даља, Вуковара, Дунава, Миланковића, границе, већине/мањине (...) премда већина/мањина разуме да то јесу универзални мотиви без којих би, између осталих, поезија Ђорђа Нешића постала нетипична, можда и непрепознатљива, и остала без оних обриса које је у/на себи носила, и које ће, вероватно и у наредном добу носити у унутрашњој себи.
Сада је, можда, време да променимо перспективу и кажемо неколико речи о оном делу Нешићевог твораштва, о коме се, чини се, није довољно ни говорило ни писало, а које нам отвара многе тајне о његовој поезији.
Реч је, није тешко претпоставити, о књизи „Лук и вода“, вероватно о најпопуларнијој и најчитанјој књизи нашег аутора, која је до овог момента доживела три издања. (Чули сам, мада непроверено, да је у припреми и четврто, допуњено издање, али нам немојте веровати на реч!)
И ту су се, баш кроз ту књигу, помешала херменаутичка и метафизичка знања и значења, првенствено везана за принцип отључавања смисла и његовог разумевања.
„Лук и вода“ – завичајни речник – како је номинално означено ово дело, књига је у којој паорска ширина, дубина бразде на књижевној њиви поприма друге димензије. У њој су, рекли бисмо, декодиране многе истине које су остале иза шкргута браве у поезији Ђорђа Нешића.
Синтагма „лук и вода“ је типичан одраз Нешићеве духовности и духовитости (иако се књига могла названити и „Шарена мама“) „Помоћна“ реч „речник“ је неминовна и допуњује значење које садржај носи, не само у сопственом, вредносном контексту, него и далеко шире – према читаоцу и његовој перцепцији.
Речник је у овом смислу азбучна категоризација и каталогизација, дисциплиновано сложена, али ван научних лингвистичких образаца. Речи немају низове граматичких одредница – свака реч је прича за себе, обрађена најпре у аутору, па онда помешана са антрополишким и завичајним везама и визијама. Речи, њихово значење, објашњавају се причама аутора, догађајима заумно скривеним из детињства; појашњавају се песмама, сведочењима о обичајима и веровањима, досеткама, и народним усменим предањима. Зато ћемо, примера ради, веома сликовито сазнати шта у Нешићевом завичају значи реч „маст“.
Кроз такав приступ књига „Лук и вода“ није извориште забаве, него пре свега озбиљно осмишљено књижевно-уметнико дело, онако каквима су најбоља дела те врсте у домаћој и светској књижевности. Имали бисмо о „Луку и води“ (колико год нам драго, смешно и духовито звучао овај наслов) још много тога озбиљног да кажемо, али је за то потребна и дубља анализа и већа помоћ историје књижевности.
Када смо већ закорачили у „озбиљну“ причу о „Луку и води“ никако не желимо да сакријемо нашу давнашњу тврдњу, изречену приликом једне од промоција у Осијеку, да је баш ова књига један од наших озбиљнијих савремених романа, иако не вјерујемо да ће се и сам аутор са тиме сложити.
Доказа за овакву тврдњу је приличан број и није претешко заступати наречени став. При томе треба имати на уму да говоримо о савременом делу са свим мета и интертекстуалним подлогама. О слободи надградње и „играња“ текстовима и његовим надоблицима, мешању жанрова, „искошеним“ гледиштима, под текстом, и над текстом...
Граматичким и језичким опитима... Мешањем тропа и синтаксичких структура.
Није ли, уосталом и Раблеов „Гарантуа и Пантагруел“, додуше у сасвим другом периоду, простору и ондашњим околностима (...) израстао у роман који тада нико није разумео, па самим тим ни прихватао, проникао у пример дела са свим оним измештеним пространствима, догађајима, ликовима (...) деконструктиван наспрам претходних литерарних остварења, при чему је као најбољи пример остао до данас.
Да се не би заметнула забуна – готово ниучему не покушавамо да поредимо ова два остварења. Немогуће је упоређивати неупоредиво, а и нема потребе за тим, јер су то недохваљива и сабласна небесја. Била би таква намера чиста „похвала лудости“.
Жеља нам је била да дамо један, извесно, сликовит пример како је могуће да у непоредивим добима, другачијим временима, измењеним књижевним праксама, животним приликама, ипак постоје оне најситније копче (они дрихери) које у овим двама у целини немерљивим делим, имају своје минимуме сусрета и веза, своје тајне копче. Чињеница је да Нешићево писмо има апсолутно својствен и самобитан пут, али та уска стазица којом се креће, ипак, води из ове наше, назовимо је савремене епохе, у нека будућа времена и ка неким будућим људима, који ће је, вероватно, гледати другачијим очима и упијати другачијим разумевањем.
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар