ПРОФ. ДР ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ (1935–2024)
 |
| Драгољуб Петровић |
Пише: академик Слободан Реметић
Ко то каже да нема судбине, судбинске животне симболике и да рука Његова не одређује путеве и кораке свих смртника на овоме свету? Пре равно четири деценије, овде, у Новом Сау, у граду своје младости, завршни испит из струке бранио сам пред именима: Павле Ивић, Митар Пешикан, Александар Младеновић и Драгољуб Петровић. Даће Свевишњи да Срби још који пут саставе такву комисију, као што је мени доделио задатак да се свима њима одужујем и на овакав начин. У историју се, ево, пресели и најмлађи члан те велике четворке, а сирак што пред вама у овом часу стоји, пита се коме да позвони, ко ће га одсад телефоном позвати да се прозбори која из струке и све мучније свакодневице. Када је један чувени Чех срео ондашњег челника гласовитих Куча, рекао је да ни у животу ни у литератури није видео човека за кога би могао рећи да личи на Марка Миљанова. Ни Драгољубов ђак и пријатељ не зна никога у струци за кога би потписао речи да је оствареним научним и стручним делом, посебно по структури тога импозантног опуса, раван Марковом саплеменику Драгољубу Машанову Петровићу.
Вишеструке су заслуге Драгољуба Петровића у српском језикословљу, у српској култури, а уосталом и у јавном животу. А резулат тог разбарушеног интересовања и делања: све подвиг до подвига! Шест деценија Драгољуб је био присутан у науци и српском језику. Након смрти Павла Ивића, он је најплоднији и по много чему водећи српски дијалектолог. Отачаству је подарио више од 770 радова, од чега тридесетак самостално рађених или коауторских књига, чланством и радом чинио је част страним и домаћим институцијама, где међу домаћим предњаче Матица српска и Српска академија наука и уметности. У сазвежђу редакција угледних гласила, за челну позицију се отимају Зборник за филологију и лингвистику Матице српске и Српски дијалектолошки зборник, најстарији лингвистички часопис Српске краљевске академије. Оставио је дубок траг у домаћим и међународним пројектима, а оне који су њему поверени ваистину је магистрално водио, што је понајбоље познато најстаријој научној и културној институцији код Срба. Као један од најугледнијих српских лингвиста и српских интелектуалаца свога времена, професор Петровић је, између осталог, двоструки лауреат Награде “Павле Ивић” и Повеље Матице српске за укупни допринос изучавању српског језика и неговању језичке културе.
Кажу да је речник прва књига једне нације. Са највишег места у науци о српском језику, пером професора Павла Ивића написано је да “по обиљу нових података изнетих о српском језику, с Вуковим Рјечником из 1818. не може се поредити ниједна друга књига”. Зна се да исцрпан дијалекатски речник представља поуздан ослонац за реконструисање материјалне и духовне културе српског села будући да су две револуције, технолошка и идеолошка, код нас из темеља измениле живот сеоских средина и дословце затрле многе старе обичаје и облике ранијег привређивања. Такво дело доноси податке на основу којих се могу монографски обрадити и остали сегменти језичке структуре (фонолошки, морфолошки, синтаксички и др.).
О драгоцености радова овога типа понајбоље сведоче адресе њихових страних и домаћих корисника, од којих је довољно поменути Етимолошки речник словенских језика, велики пројекат Института за руски језик Руске академије наука у Москви, дело које се ради на основу доступних речи свих словенских књижевних језика и њихових дијалеката, Етимолошки речник српског језика и Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука (САНУ) – дугорочне пројекте Института за српски језик САНУ.
У светлу изнетог, само подсећање да име професора Петровића, у својству аутора, коаутора или редактора, стоји иза десетак томова тога драгоценог штива, и то добро географски и дијалекатски распоређеног: од Буњеваца на северу Бачке, капиталног четворотомног Речника српских говора Војводине, преко шумадијског Качера, Драгачева, до Спича и Куча у Српској Спарти. Томе треба додати и богату народну лексику објављену у студентским радовима рађеним под руководством свога Професора. Ради се о десетинама хиљада народних речи, на славистичку “трпезу” изнетих руком и главом Драгољуба Петровића. Таквим интелектуалним подвигом не може се похвалити нико код Срба, и не само код Срба. Уосталом, то је Драгољубу и доделило епитет водећег у српској дијалекатској лексикографији и лексикологији.
И овај тренутак призива речи Самуила Борисовича Бернштејна који је 1945. године своје млађе саговорнике, усхићене што се у сулудим чисткама опустелу Москву враћа Никита Иљич Толстој, даровити изданак грофовске породице, који зна српски језик, освестио речима: “Знати један језик значи знати његову историју и дијалектологију. Никита Иљич то не зна, он не зна српски језик”, Ако је веровати гласовитом руском слависти, Драгољуб Петровић је без премца по количини дарованог штива из кога се може учити српски језик, Тај импозантни корпус сведока о прошлости свога народа, чине сјајне монографске дијалектолошке студије и расправе, узорно рађени дијалекатски речници и ономастички прилози које је Драгољуб лично потписао, уз, такође без премца код Срба, а “и шире”, студентске прилоге успешно рађене под његовим надзором. И тако, својим прилозима и радовима насталим под његовим будним оком, Драгољуб покри српски дуњалук од Пеште даже до Чарне Горе и од Горског Котара до Врањске Пчиње. За израстање кучког и пиперског чобанчета у тако расног дијалектолога, можда кључну “кривицу” сноси први европски ауторитет струке, велики Павле Ивић. Драгољубу, који је у Осмој офанзиви из завичаја донео акценат Ивана Црнојевића, лаконски је понудио тему за докторску тезу: западна Србија или западна Босна, конкретније: од полазног старосрпског прозодијског стања – Вуковски акценат, врх прозодијске еволуције код Срба. Тако би мутатис мутандис било да географу са ушћа Ганга у океан кажете: Хималаји, Бутан или Непал?! Наш Драгољуб је пошао на Змијање да види има ли “онога иза каце”, а струка и наука добише и тако велико и тако разнолико дијалектолошко дело.
Озбиљним поводима сам помињао завичај као део Светога Тројства о које се лако огрешити, али му се тешко одужити. Не познајем никога код Срба да је као Драгољуб Петровић тако вешто “скривао” своје порекло, свој завичај, а имао их је три. Рођен на Косору (у Кучима), рано детињство веже за бабу и ђеда у Пиперима, сазреваће у Војводини камо га је донела Осма офанзива, а последње, пензионерске деценије провео је у питомој Србији јужно од Саве, у Белановици и у Леушићима. Свим трима завичајима одужио се на најбољи начин. У науци о српском језику високо се котирају Топонимија Куча и Речник Куча. Монографијом Из средњоморачке ономастике (Грађа) одужио се и ујчевини, а Речник бачких Буњеваца и четворотомни Речник српских говора Војводине, чији је Драгољуб редактор, пионири су наше научне дијалекатске лексикографије. И Качер је имао среће јер је, између осталог, добио и две сјајне монографије Ономастика Качера и Из лексике Качера. Драгољуб Машанов Петровић највишу научну титулу стекао је описујући говор Кочићевог завичаја, а својевремено су ме појединци питали је ли Драгољуб Кордунаш или Банијац, разуме се – поводом његове сјајне књиге Говор Баније и Кордуна, а он се, сасвим је јасно, владао по “правилима” Алексе Шантића: “И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја”. И по томе је Драгољуб Петровић без премца у своме роду и народу. Он предњачи међу посленицима своје струке, за које се не може рећи да су завичајни дијалектолози. Захваљујући Драгољубу Петровићу, до неслућених размера проширили смо сазнања о акценатском мозаику Републике, пре свега о ширини ареала копаоничког акута диљем Србије. Статус свестраног проучаваоца свога језика оверио је, у коауторству са проф. др Снежаном Гудурић, модерном Фонологијом српског језика.
Немерљив је Драгољубов учинак на међународним пројектима из лингвистичке географије. Вишедеценијско чланство у Међународној комисији за Општесловенски лингвистички атлас при Међународном комитету слависта и у Међународном редакторском колегијуму Општекарпатског дијалектолошког атласа, оверено је импозантним резултатом. Мало је Словена који се могу похвалити да у оквиру рада на двама наведеним лингвистичким подухватима (Драгољуб је био и председник Српске националне комисије за Општекарпатски дијалектолошки атлас) имају близу сто објављених радова. Драгољуб је био и члан Међународне комисије за језичке контакте.
На крају књиге Заперци српскога језика, у тексту О аутору, читамо да се “бавио критиком друштвених и политичких збивања у нас”. Када би се формирало друштво непомирљивих противника неистина, лажи, обмањивања, бораца за отрежњење од таквих пошасти, Драгољуб Петровић би му несумњиво био доживотни или почасни председник. Рано прогледавши, поставши свестан општег а погубног информационог мутљага и затрањивања у коме су расле и одгајане генерације његових сународника, он је напросто сматрао животном обавезом да и другима отвара очи. Ученик и наследник најбољега кога је Европа тада имала, ту је чињеницу, таман као и његов велики учитељ, држао на пиједесталу неприкосновености. Такво опредељење, такав животни пут носи собом потребу, и обавезу, да скида копрене са очију заведених и обманутих, лажним причама уљуљканих и успаваних, за отварање прозора замрачених просторија и климе у којима смо расли и васпитавани, чинећи то све зарад млађих нараштаја - како ми је једном приликом изричито и рекао, “зарад деце”! У опусу насталом из нагона за изношења стварног дела на видело, Драгољуб дубок траг оставља на више колосека. У засебним књигама, чланцима, освртима, он реско а документовано, пише о темама којима се бави деценијама, у чијем је познавању код нас данас без премца.
Међу ударним поглављима те вишестране заинтересованости и деловања, столује питање статуса, односно судбине, растакања српског језика који је, за потребе српског народа и његове културе, кодификовао Вук Караџић. Стављајући језичку проблематику у шири геополитички контекст, уз штедро коришћење историјске литературе и цитирање високих представника и удружења дојучерашње браће двају других “закона”, Драгољуб Петровић прецизно а бритко, као на длану, износи хронологију и позадину свестраног расрбљавања, односно ницања нових нација и њихових “језика” показујући како су “српски језички заперци” промовисани у засебне језике. Строго научни приступ дуго времена табу теми, показао је како су, чијом заслугом и потпором, у нашим данима утиране стазе непознатој “полиглосији”, односно преименовању, по речима страних стручњака: једног “лингвистичког”, то јест српског језика - у више “политичких језика”. Ту, у планатерним размерама уникатну “полиглосију’, политички инжењеринг је изнедрио, како неки кажу, уз издашну помоћ “наших западних пријатеља”. У Петровићевим радовима сложене су, углавном и хронолошки поређане, све чињенице о настанку тзв. “босанског”, “црногорског”, па и “хрватског” стандардног језика, као и “нација” које се њима служе, о свему што им је претходило и такав развој догађаја омогућио. О свим крађама српског језика досад нико није тако темељно и са таквим ослонцем на поуздане изворе, документе, писао као професор Петровић. Подсећам вас на његово давнашње, пионирско упозоравање на озбиљност тада “аветне лингвистике” Монтенегрина. Драгољуб све своје погледе и закључке у оквиру ове – за Србе неретко мучне теме – темељи на неспорним, лако проверљивим чињеницама поткрепљујући своје судове мишљењима научних ауторитета изван српског народа, неретко управо на ставовима самих хрватских и муслиманских посленика, при чему је на површину испливала и њихова склоност мењању опредељења и практичног деловања, све у служби остваривања зацртаног циља. Хрвати, “народић”, како би рекао Јован Дучић, понашају се по кодексу оних који се ничега не стиде, а Бошњаци по начелу: “Добра вакта ко образа нема”. Када су српски лингвисти, организовано, а и појединачним иступима, почели да воде бригу о своме стандардном језику и своме националном писму, стожерима националног идентитета, у срећним и сређеним срединама подразумевајуће разумевање и помоћ државе и њених п(р)озваних органа - углавном су изостајали. По кратком поступку, у тајности, недавно је, без учешћа језичких зналаца, усвојен погубни закон о некаквој наводној родној равноправиости у домену језика.
Раме уз стварање нових “језика” стоји и питање како су рађане нове нације проистекле на темељима нагризања и разарања српског етничког, националног бића. До танчина, хронолошки прецизно, дочарано је, примера ради, превођење римокатоличких штокаваца у Хрвате, чему су доприносили и званични декрети комунистичких власти након Другога светског рата.
Школски систем, реформе у школству, Драгољуб деценијама у континуитету пратио и о томе писао. Сетимо се његових јавних обраћања “министрима за памет” још од доба Стипе Шувара и његових “шуварица”. Документовани су искази о разарању школског система од основне школе до универзитета, а посебна пажња је посвећена уџбеницима чије је издавање практично у рукама страних издавача, данас конкретно: у рукама Немаца и Хрвата. У књизи Поглед у маглу, читаоца, примера ради, посебно суморне поруке чекају у поглављу Како уништити свет, док садржај поднаслова О дечјим правима : Уџбеничка порнографија говори о времену разорених вредности и сведочи о свесној небризи оних који су задужени и плаћени да брину о националној перспективи, о будућности нације.
Можда су најболнија тема у Петровићевим текстовима “српски поломи”, геноцидна сатирања у три рата протеклог столећа. Дуго се или није хтело или није смело, а биће да то двоје иду подруку, “прогледати” и видети голу истину да су озбиљни проблеми нације у целини, укључујући и њену биолошку угроженост, почели са одласком Турака са ових простора, када почиње процес нагризања, растакања српског етничког, културног, а тиме и језичког интегритета и да све то коинцидира са временом у коме су стратешке ингеренције на размеђу Истока и Запада и њихових цивилизација и култура препуштене Ватикану и факторима који су на овај или онај начин, али сви листом укључујући ту и Коминтерну чије се деловање, говоре чињенице, сводило на сатирање српског етникума. Стварност захтева озбиљно ревидирање пре свега историје Другог светског рата на простору бивше Југославије. Непријатна стварност стоји иза става о практично истом деловању комуниста и фашиста. Сведоци су, између осталих, и познати верификовани договори и споразуми партизана и фашиста о међусобном ненападању, свих седам офанзива на Српској Земљи, акција које су доприносиле страдању српског живља током офанизва и непосредно након њих. О различитим комунистичким аршинима према двама “ненародним” покретима сведочи податак да је током рата десетинама хиљада усташа додељена петокрака, а да су хиљаде голобрадих, тек мобилисаних младића у редове краљевске војске, након предаје на веру, ликвидране. Суморни и сурови су подаци о прогону “ненародних елемената” у Србији након Другог светског рата, када је, судећи по изјавама једног Александра Ранковића и других политичких фактора, ликвидирано више од пола милиона људи. Петровић наводи изјаву Благоја Нешковића да ће опустелу Србију, кад побију све домаће непријатеље, нова власт населити Кинезима.
О правом лицу тзв. Народноослободилачке борбе и истинским циљевима Јосипа Броза и његових сабораца говори и, у Драгољубовом штиву штедро обрађено, безочно сатирање цивила у савезничком бомбардовању српских градова током Другог светског рата, чину који је партизанска врховна команда наручила из политичких, антисрпских, а не војних, стратешких разлога. У задатак да се ревидира српске историја тога периода, спада и обавеза да се објасни како се могло десити да су људске жртве “савезничког” бомбардовања двеста пута веће у Подгорици или сто пута у Београду, бомбардованом и на Васкрс 1944. године - од немачког бомбардовања. Петровићевим делом вишестрано се подупире уверење да је грех пред Богом и људима и даље не говорити о Сремском фронту, свесно и добро организованом масовном сатирању српске, пре свега београдске и шумадијске, голобраде, за ратовање ни најмање оспособљене младежи.
Да је комунистички покрет од почетка био уперен против интереса Србије и српског народа у целини, говори податак да је Хрватска након рата добила територије које јој нису припадале ни у доба тзв. НДХ. Добила је, примера ради, сва острва, а на обали Јадрана стигла до Превлаке. На српској страни ту је и Барања, а читаоца Драгољубовог дела чека информација како је за длаку изостало додељивање Хрватској целог Срема и успостављање републичке границе код Калемегдана. У вези са Барањом иде улога Милована Ђиласа чија су дела, односно злодела, темељно елаборирана у Драгољубовим текстовима. Уделу у формирању црногорске нације, стварању “пасјих гробаља” диљем Црне Горе, давању Барање и Западног Срема Хрватској, Драгољубов захвални ученик и пријатељ додаје и Ђиласову “заслугу” око примања Јосипа Броза, бравара, за члана Српске академије наука. Ђилас је, наиме, био укинуо Академију и формирао матичну комисију за избор проверених “наших” кадрова. То је дојављено Александру Белићу који је позвао Бравара да му отвори врата куће.
Сјајна наставничка каријера професора веома омиљеног код студената, коинцидира са временима “морално-политичке подобности” чије су аршине многи осетили, а Драгољуб “заслужио” и непланиран двомесечни “службени пут” због текста Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени, после чега је и ражалован као резервни официр. То време у његовом делу верно је осликано кистом стилисте без премца у струци.
Богато дело Драгољуба Петровића, најкраће речено, налаже редефинисање неких наших уврежених мишљења и “знања” из домена историје, порекла, старине и судбине српског народа и његовог језика. Рефлектор из Драгољубове руке показује линије етничких, националних и језичких разграничења са “братским” и неким другим народима и цивилизацијама. Основни је ред да му сународници буду захвални за отварање очију и за сазнање да баш и нисмо од јуче ни ту где смо ни то што смо.
Поштовани чланови Драгољубове породице и родбине, драги поштоваоци професора Драгољуба Петровић и његовог обимног дела, драга браћо и сестре. Дозволићете ми да свој скроман опроштајни осврт на личност и дело истинског учитеља и пријатеља, у оквиру својих скромних могућности, приведем крају у тону и (не)реалној нади, у којима сам то учинио у рецензији Драгољубове сјајне, по много чему необичне и недостижне књиге Поглед у маглу. У једној од народних бајки говори се о извору од чије би воде слепи прогледали, грбави се усправили, а кљасти проходали. Надам се да ће многи Срби након читања Драгољубових књига, његових бројних расправа, осврта, интервјуа и реаговања на актуелне догађаје, најзад прогледати, а они којима то не пође за руком, нека не траже онај извор јер њима спаса нема. Па да, народе, прогледавамо, последња је ура за то, ако и она већ није прошла, да дуго помињемо Драгољуба Петровића и његово дело, имамо и кога, и по чему, а Драгољуб Машанов Петровић имао се рашта и родити!
Вишеструке су заслуге Драгољуба Петровића у српском језикословљу, у српској култури, а уосталом и у јавном животу. А резулат тог разбарушеног интересовања и делања: све подвиг до подвига! Шест деценија Драгољуб је био присутан у науци и српском језику. Након смрти Павла Ивића, он је најплоднији и по много чему водећи српски дијалектолог. Отачаству је подарио више од 770 радова, од чега тридесетак самостално рађених или коауторских књига, чланством и радом чинио је част страним и домаћим институцијама, где међу домаћим предњаче Матица српска и Српска академија наука и уметности. У сазвежђу редакција угледних гласила, за челну позицију се отимају Зборник за филологију и лингвистику Матице српске и Српски дијалектолошки зборник, најстарији лингвистички часопис Српске краљевске академије. Оставио је дубок траг у домаћим и међународним пројектима, а оне који су њему поверени ваистину је магистрално водио, што је понајбоље познато најстаријој научној и културној институцији код Срба. Као један од најугледнијих српских лингвиста и српских интелектуалаца свога времена, професор Петровић је, између осталог, двоструки лауреат Награде “Павле Ивић” и Повеље Матице српске за укупни допринос изучавању српског језика и неговању језичке културе.
Кажу да је речник прва књига једне нације. Са највишег места у науци о српском језику, пером професора Павла Ивића написано је да “по обиљу нових података изнетих о српском језику, с Вуковим Рјечником из 1818. не може се поредити ниједна друга књига”. Зна се да исцрпан дијалекатски речник представља поуздан ослонац за реконструисање материјалне и духовне културе српског села будући да су две револуције, технолошка и идеолошка, код нас из темеља измениле живот сеоских средина и дословце затрле многе старе обичаје и облике ранијег привређивања. Такво дело доноси податке на основу којих се могу монографски обрадити и остали сегменти језичке структуре (фонолошки, морфолошки, синтаксички и др.).
О драгоцености радова овога типа понајбоље сведоче адресе њихових страних и домаћих корисника, од којих је довољно поменути Етимолошки речник словенских језика, велики пројекат Института за руски језик Руске академије наука у Москви, дело које се ради на основу доступних речи свих словенских књижевних језика и њихових дијалеката, Етимолошки речник српског језика и Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука (САНУ) – дугорочне пројекте Института за српски језик САНУ.
У светлу изнетог, само подсећање да име професора Петровића, у својству аутора, коаутора или редактора, стоји иза десетак томова тога драгоценог штива, и то добро географски и дијалекатски распоређеног: од Буњеваца на северу Бачке, капиталног четворотомног Речника српских говора Војводине, преко шумадијског Качера, Драгачева, до Спича и Куча у Српској Спарти. Томе треба додати и богату народну лексику објављену у студентским радовима рађеним под руководством свога Професора. Ради се о десетинама хиљада народних речи, на славистичку “трпезу” изнетих руком и главом Драгољуба Петровића. Таквим интелектуалним подвигом не може се похвалити нико код Срба, и не само код Срба. Уосталом, то је Драгољубу и доделило епитет водећег у српској дијалекатској лексикографији и лексикологији.
И овај тренутак призива речи Самуила Борисовича Бернштејна који је 1945. године своје млађе саговорнике, усхићене што се у сулудим чисткама опустелу Москву враћа Никита Иљич Толстој, даровити изданак грофовске породице, који зна српски језик, освестио речима: “Знати један језик значи знати његову историју и дијалектологију. Никита Иљич то не зна, он не зна српски језик”, Ако је веровати гласовитом руском слависти, Драгољуб Петровић је без премца по количини дарованог штива из кога се може учити српски језик, Тај импозантни корпус сведока о прошлости свога народа, чине сјајне монографске дијалектолошке студије и расправе, узорно рађени дијалекатски речници и ономастички прилози које је Драгољуб лично потписао, уз, такође без премца код Срба, а “и шире”, студентске прилоге успешно рађене под његовим надзором. И тако, својим прилозима и радовима насталим под његовим будним оком, Драгољуб покри српски дуњалук од Пеште даже до Чарне Горе и од Горског Котара до Врањске Пчиње. За израстање кучког и пиперског чобанчета у тако расног дијалектолога, можда кључну “кривицу” сноси први европски ауторитет струке, велики Павле Ивић. Драгољубу, који је у Осмој офанзиви из завичаја донео акценат Ивана Црнојевића, лаконски је понудио тему за докторску тезу: западна Србија или западна Босна, конкретније: од полазног старосрпског прозодијског стања – Вуковски акценат, врх прозодијске еволуције код Срба. Тако би мутатис мутандис било да географу са ушћа Ганга у океан кажете: Хималаји, Бутан или Непал?! Наш Драгољуб је пошао на Змијање да види има ли “онога иза каце”, а струка и наука добише и тако велико и тако разнолико дијалектолошко дело.
Озбиљним поводима сам помињао завичај као део Светога Тројства о које се лако огрешити, али му се тешко одужити. Не познајем никога код Срба да је као Драгољуб Петровић тако вешто “скривао” своје порекло, свој завичај, а имао их је три. Рођен на Косору (у Кучима), рано детињство веже за бабу и ђеда у Пиперима, сазреваће у Војводини камо га је донела Осма офанзива, а последње, пензионерске деценије провео је у питомој Србији јужно од Саве, у Белановици и у Леушићима. Свим трима завичајима одужио се на најбољи начин. У науци о српском језику високо се котирају Топонимија Куча и Речник Куча. Монографијом Из средњоморачке ономастике (Грађа) одужио се и ујчевини, а Речник бачких Буњеваца и четворотомни Речник српских говора Војводине, чији је Драгољуб редактор, пионири су наше научне дијалекатске лексикографије. И Качер је имао среће јер је, између осталог, добио и две сјајне монографије Ономастика Качера и Из лексике Качера. Драгољуб Машанов Петровић највишу научну титулу стекао је описујући говор Кочићевог завичаја, а својевремено су ме појединци питали је ли Драгољуб Кордунаш или Банијац, разуме се – поводом његове сјајне књиге Говор Баније и Кордуна, а он се, сасвим је јасно, владао по “правилима” Алексе Шантића: “И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја”. И по томе је Драгољуб Петровић без премца у своме роду и народу. Он предњачи међу посленицима своје струке, за које се не може рећи да су завичајни дијалектолози. Захваљујући Драгољубу Петровићу, до неслућених размера проширили смо сазнања о акценатском мозаику Републике, пре свега о ширини ареала копаоничког акута диљем Србије. Статус свестраног проучаваоца свога језика оверио је, у коауторству са проф. др Снежаном Гудурић, модерном Фонологијом српског језика.
Немерљив је Драгољубов учинак на међународним пројектима из лингвистичке географије. Вишедеценијско чланство у Међународној комисији за Општесловенски лингвистички атлас при Међународном комитету слависта и у Међународном редакторском колегијуму Општекарпатског дијалектолошког атласа, оверено је импозантним резултатом. Мало је Словена који се могу похвалити да у оквиру рада на двама наведеним лингвистичким подухватима (Драгољуб је био и председник Српске националне комисије за Општекарпатски дијалектолошки атлас) имају близу сто објављених радова. Драгољуб је био и члан Међународне комисије за језичке контакте.
На крају књиге Заперци српскога језика, у тексту О аутору, читамо да се “бавио критиком друштвених и политичких збивања у нас”. Када би се формирало друштво непомирљивих противника неистина, лажи, обмањивања, бораца за отрежњење од таквих пошасти, Драгољуб Петровић би му несумњиво био доживотни или почасни председник. Рано прогледавши, поставши свестан општег а погубног информационог мутљага и затрањивања у коме су расле и одгајане генерације његових сународника, он је напросто сматрао животном обавезом да и другима отвара очи. Ученик и наследник најбољега кога је Европа тада имала, ту је чињеницу, таман као и његов велики учитељ, држао на пиједесталу неприкосновености. Такво опредељење, такав животни пут носи собом потребу, и обавезу, да скида копрене са очију заведених и обманутих, лажним причама уљуљканих и успаваних, за отварање прозора замрачених просторија и климе у којима смо расли и васпитавани, чинећи то све зарад млађих нараштаја - како ми је једном приликом изричито и рекао, “зарад деце”! У опусу насталом из нагона за изношења стварног дела на видело, Драгољуб дубок траг оставља на више колосека. У засебним књигама, чланцима, освртима, он реско а документовано, пише о темама којима се бави деценијама, у чијем је познавању код нас данас без премца.
Међу ударним поглављима те вишестране заинтересованости и деловања, столује питање статуса, односно судбине, растакања српског језика који је, за потребе српског народа и његове културе, кодификовао Вук Караџић. Стављајући језичку проблематику у шири геополитички контекст, уз штедро коришћење историјске литературе и цитирање високих представника и удружења дојучерашње браће двају других “закона”, Драгољуб Петровић прецизно а бритко, као на длану, износи хронологију и позадину свестраног расрбљавања, односно ницања нових нација и њихових “језика” показујући како су “српски језички заперци” промовисани у засебне језике. Строго научни приступ дуго времена табу теми, показао је како су, чијом заслугом и потпором, у нашим данима утиране стазе непознатој “полиглосији”, односно преименовању, по речима страних стручњака: једног “лингвистичког”, то јест српског језика - у више “политичких језика”. Ту, у планатерним размерама уникатну “полиглосију’, политички инжењеринг је изнедрио, како неки кажу, уз издашну помоћ “наших западних пријатеља”. У Петровићевим радовима сложене су, углавном и хронолошки поређане, све чињенице о настанку тзв. “босанског”, “црногорског”, па и “хрватског” стандардног језика, као и “нација” које се њима служе, о свему што им је претходило и такав развој догађаја омогућио. О свим крађама српског језика досад нико није тако темељно и са таквим ослонцем на поуздане изворе, документе, писао као професор Петровић. Подсећам вас на његово давнашње, пионирско упозоравање на озбиљност тада “аветне лингвистике” Монтенегрина. Драгољуб све своје погледе и закључке у оквиру ове – за Србе неретко мучне теме – темељи на неспорним, лако проверљивим чињеницама поткрепљујући своје судове мишљењима научних ауторитета изван српског народа, неретко управо на ставовима самих хрватских и муслиманских посленика, при чему је на површину испливала и њихова склоност мењању опредељења и практичног деловања, све у служби остваривања зацртаног циља. Хрвати, “народић”, како би рекао Јован Дучић, понашају се по кодексу оних који се ничега не стиде, а Бошњаци по начелу: “Добра вакта ко образа нема”. Када су српски лингвисти, организовано, а и појединачним иступима, почели да воде бригу о своме стандардном језику и своме националном писму, стожерима националног идентитета, у срећним и сређеним срединама подразумевајуће разумевање и помоћ државе и њених п(р)озваних органа - углавном су изостајали. По кратком поступку, у тајности, недавно је, без учешћа језичких зналаца, усвојен погубни закон о некаквој наводној родној равноправиости у домену језика.
Раме уз стварање нових “језика” стоји и питање како су рађане нове нације проистекле на темељима нагризања и разарања српског етничког, националног бића. До танчина, хронолошки прецизно, дочарано је, примера ради, превођење римокатоличких штокаваца у Хрвате, чему су доприносили и званични декрети комунистичких власти након Другога светског рата.
Школски систем, реформе у школству, Драгољуб деценијама у континуитету пратио и о томе писао. Сетимо се његових јавних обраћања “министрима за памет” још од доба Стипе Шувара и његових “шуварица”. Документовани су искази о разарању школског система од основне школе до универзитета, а посебна пажња је посвећена уџбеницима чије је издавање практично у рукама страних издавача, данас конкретно: у рукама Немаца и Хрвата. У књизи Поглед у маглу, читаоца, примера ради, посебно суморне поруке чекају у поглављу Како уништити свет, док садржај поднаслова О дечјим правима : Уџбеничка порнографија говори о времену разорених вредности и сведочи о свесној небризи оних који су задужени и плаћени да брину о националној перспективи, о будућности нације.
Можда су најболнија тема у Петровићевим текстовима “српски поломи”, геноцидна сатирања у три рата протеклог столећа. Дуго се или није хтело или није смело, а биће да то двоје иду подруку, “прогледати” и видети голу истину да су озбиљни проблеми нације у целини, укључујући и њену биолошку угроженост, почели са одласком Турака са ових простора, када почиње процес нагризања, растакања српског етничког, културног, а тиме и језичког интегритета и да све то коинцидира са временом у коме су стратешке ингеренције на размеђу Истока и Запада и њихових цивилизација и култура препуштене Ватикану и факторима који су на овај или онај начин, али сви листом укључујући ту и Коминтерну чије се деловање, говоре чињенице, сводило на сатирање српског етникума. Стварност захтева озбиљно ревидирање пре свега историје Другог светског рата на простору бивше Југославије. Непријатна стварност стоји иза става о практично истом деловању комуниста и фашиста. Сведоци су, између осталих, и познати верификовани договори и споразуми партизана и фашиста о међусобном ненападању, свих седам офанзива на Српској Земљи, акција које су доприносиле страдању српског живља током офанизва и непосредно након њих. О различитим комунистичким аршинима према двама “ненародним” покретима сведочи податак да је током рата десетинама хиљада усташа додељена петокрака, а да су хиљаде голобрадих, тек мобилисаних младића у редове краљевске војске, након предаје на веру, ликвидране. Суморни и сурови су подаци о прогону “ненародних елемената” у Србији након Другог светског рата, када је, судећи по изјавама једног Александра Ранковића и других политичких фактора, ликвидирано више од пола милиона људи. Петровић наводи изјаву Благоја Нешковића да ће опустелу Србију, кад побију све домаће непријатеље, нова власт населити Кинезима.
О правом лицу тзв. Народноослободилачке борбе и истинским циљевима Јосипа Броза и његових сабораца говори и, у Драгољубовом штиву штедро обрађено, безочно сатирање цивила у савезничком бомбардовању српских градова током Другог светског рата, чину који је партизанска врховна команда наручила из политичких, антисрпских, а не војних, стратешких разлога. У задатак да се ревидира српске историја тога периода, спада и обавеза да се објасни како се могло десити да су људске жртве “савезничког” бомбардовања двеста пута веће у Подгорици или сто пута у Београду, бомбардованом и на Васкрс 1944. године - од немачког бомбардовања. Петровићевим делом вишестрано се подупире уверење да је грех пред Богом и људима и даље не говорити о Сремском фронту, свесно и добро организованом масовном сатирању српске, пре свега београдске и шумадијске, голобраде, за ратовање ни најмање оспособљене младежи.
Да је комунистички покрет од почетка био уперен против интереса Србије и српског народа у целини, говори податак да је Хрватска након рата добила територије које јој нису припадале ни у доба тзв. НДХ. Добила је, примера ради, сва острва, а на обали Јадрана стигла до Превлаке. На српској страни ту је и Барања, а читаоца Драгољубовог дела чека информација како је за длаку изостало додељивање Хрватској целог Срема и успостављање републичке границе код Калемегдана. У вези са Барањом иде улога Милована Ђиласа чија су дела, односно злодела, темељно елаборирана у Драгољубовим текстовима. Уделу у формирању црногорске нације, стварању “пасјих гробаља” диљем Црне Горе, давању Барање и Западног Срема Хрватској, Драгољубов захвални ученик и пријатељ додаје и Ђиласову “заслугу” око примања Јосипа Броза, бравара, за члана Српске академије наука. Ђилас је, наиме, био укинуо Академију и формирао матичну комисију за избор проверених “наших” кадрова. То је дојављено Александру Белићу који је позвао Бравара да му отвори врата куће.
Сјајна наставничка каријера професора веома омиљеног код студената, коинцидира са временима “морално-политичке подобности” чије су аршине многи осетили, а Драгољуб “заслужио” и непланиран двомесечни “службени пут” због текста Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени, после чега је и ражалован као резервни официр. То време у његовом делу верно је осликано кистом стилисте без премца у струци.
Богато дело Драгољуба Петровића, најкраће речено, налаже редефинисање неких наших уврежених мишљења и “знања” из домена историје, порекла, старине и судбине српског народа и његовог језика. Рефлектор из Драгољубове руке показује линије етничких, националних и језичких разграничења са “братским” и неким другим народима и цивилизацијама. Основни је ред да му сународници буду захвални за отварање очију и за сазнање да баш и нисмо од јуче ни ту где смо ни то што смо.
Поштовани чланови Драгољубове породице и родбине, драги поштоваоци професора Драгољуба Петровић и његовог обимног дела, драга браћо и сестре. Дозволићете ми да свој скроман опроштајни осврт на личност и дело истинског учитеља и пријатеља, у оквиру својих скромних могућности, приведем крају у тону и (не)реалној нади, у којима сам то учинио у рецензији Драгољубове сјајне, по много чему необичне и недостижне књиге Поглед у маглу. У једној од народних бајки говори се о извору од чије би воде слепи прогледали, грбави се усправили, а кљасти проходали. Надам се да ће многи Срби након читања Драгољубових књига, његових бројних расправа, осврта, интервјуа и реаговања на актуелне догађаје, најзад прогледати, а они којима то не пође за руком, нека не траже онај извор јер њима спаса нема. Па да, народе, прогледавамо, последња је ура за то, ако и она већ није прошла, да дуго помињемо Драгољуба Петровића и његово дело, имамо и кога, и по чему, а Драгољуб Машанов Петровић имао се рашта и родити!
(Реч на
комеморативном скупу посвећеном успомени
на проф. др Драгољуба Петровића, одржаном
11. децембра 2024. године у Матици српској, у Новом Саду).
Нема коментара:
Постави коментар